Због малог Славка је плакао регион, а сада су стигле вијести које кидају душу

Дјечак који је одрастао уз оца, након што га је мајка напустила, остао је и без свог јединог ослонца, човјека са којим је дијелио свакодневицу, бриге и животне борбе.

Његов отац је преминуо, а кућа коју су заједно градили и у којој су живјели поново је утихнула.

Прича о дјечаку кога је мајка давно напустила и оставила да одраста уз оца потресла је Србију. Њих двојица су живјели у старој кући која се полако распадала, све док уз помоћ хуманитарке Тамаре Мисирлић није добила нови сјај. Ипак, ни обновљени дом, ни труд добрих људи нису могли да спријече оно најтеже, Славко је остао без оца, без човјека који му је био породица и највећа подршка.

Вијест о његовој судбини Тамара Мисирлић саопштила је са кнедлом у грлу, свјесна да се иза затворених врата једне куће крије бол који ниједно дијете не би смјело да упозна.

"Славков отац је преминуо и ова кућа остаде пуста. И некако у овим тешким тренуцима надали смо се да ће га мајка бар прихватити, али није жељела", казала је Мисирлић на почетку.

Међутим, болна прича ту се не завршава. Након губитка оца, Славко није пронашао уточиште ни међу најближима, већ је његову судбину у своје руке морао да преузме центар за социјални рад.

"Нису га узеле ни рођене сестре Славковог оца, те је Славка збринуо центар за социјални рад. Нека ово буде лекција свима нама да волимо своје ближње док су са нама и да им не окренемо леђа онда кад смо им најпотребнији", закључила је млада хуманитарка.

Подсјећања ради, Тамара је малог Славка посјетила у марту, када је дјечак изговорио ријечи које кидају и најтврђа срца. Иза његовог тихог гласа крила се туга дјетета које је прерано морало да се суочи са одласком родитеља и празнином коју нико није могао да попуни, преноси "Телеграф".

"Моја мама је отишла. Био сам мали. Не сјећам се тачно колико сам имао година", рекао је Славко.

На Тамарино питање да ли је мајка долазила да га посјети, дјечак је са тегобом у гласу изустио:

"Па није. Тешко је и сад кад је прошло можда шест година".

Док су друга дјеца јутра започињала игром и безбрижношћу, Славко је устајао рано, ложио ватру и помагао оцу, а тек након тога одлазио у школу. Сваког дана прелазио је осам километара кроз шуму до школе и назад, носећи на својим малим раменима терет који би и одраслима био тежак.

"Пређем доста километара. Навикао сам да ходам, али, некада ме заболе ноге. Ово ме боли, колена", говорио је Славко.

Овај храбри дјечак уз покојног оца радио је раме уз раме, као одрастао човјек. За њега послије школе није било одмора какав познају његови вршњаци, већ су га чекале обавезе и рад. Ипак, упркос свему што му је живот наметнуо, Славко се није жалио. Његова скромност и снага криле су се у једноставним ријечима којима је показивао да је навикао да издржи и оно што дијете не би смјело да доживи.

Када га је Тамара питала да ли воли да игра фудбал, Славко је кроз осмијех одговорио да воли. А онда је услиједило питање на које је његов кратак одговор заболио више од многих дугих прича.

"Да ли имаш лопту?", питала је Тамара, а Славко је кратко рекао: "Немам".

У те двије ријечи стала је сва туга његовог дјетињства у којем ни најједноставније жеље нису увијек биле оствариве, а у којем је морао да буде снажан и онда када му је била потребна само игра, загрљај и осјећај да није сам.

Славкова животна прича свједочи о томе колико велико срце и колико снаге може да има једно мало биће. Али она је и болан подсјетник да ниједно дијете не би смјело да одраста без љубави и сигурности, нити да се суочава са губицима које је тешко поднијети чак и када човјек одрасте.

И док је кућа у којој је живио са оцем остала без његовог гласа, Славку је сада најпотребније оно што ниједан зид, кров или комад намјештаја не могу да пруже сами – топлина, пажња и осјећај да некоме припада.