Усправи се, Црна Горо

Ех, „добри моји“ – зар вас није срамота и стид што сте се нашли у тим препискама? Посебно што сте, зарад партијских улога, не само „шпијали“, већ сте се потајно радовали и прижељкивали овоземаљски крај једне од највећих личности међу Црногорцима у посљедњих стотину година.

Човјека који је, слободно могу рећи – а није то само моје мишљење – послије Његоша, највише обиљежио Црну Гору и Црногорце.

Колика је људска громада био, а поред које смо живјели, нисмо ни свјесни. Довољно је било знати да су га сврставали међу највеће интелектуалце свог времена – у читавом хришћанству. Био је то човјек који је уочи устоличења папе Фрање с њим вечерао братски, човјек који је за живота стекао своје мјесто на духовном трону. Човјек коме су се клањали и на Истоку и на Западу, гдје год би се појавио, чије су ријечи с дубоким уважавањем сви радо слушали.

Да, био је то човјек коме је Бог одредио судбину – рођен на Божић, на црногорском кршу, одрастао уз манастир на Морачи. Свјетлост Божија водила га је од рођења, усмјерила га на пут којим ће крочити. Али, једино његови Црногорци – а није прошло ниједно његово обраћање без помињања поријекла из Баре Радовића и војводе Мине – нијесу му удијелили пажњу коју је заслуживао.

А он је све то стоички подносио. Како каже Матија Бећковић у пјесми: „Прихватао је сваки камен бачен њему – један камен мање Христу.“

Докторска дисертација митрополита Амфилохија остаће уписана као једна од најснажнијих – не само у православљу. На његова предавања тражило се мјесто више. Ипак, Црна Гора Блажа Јовановића, који му је нудио све благодети привилегованог школовања – али под условом да се одрекне Бога и теологије – никада му није хтјела признати мјесто које му је припадало.

Зато је његов повратак у родну Црну Гору често био одлаган и спутаван. Знали су – осјећали су – да ће он својом снагом обиљежити епоху и вратити Црној Гори мјесто под небом које заслужује.

Прихватао је све повике и погрде које су му упућивали незнавени. Али није скретао с пута, ни са циља који га је водио у бесмртност.

Вратио се у опустошену – боље рећи запуштену – земљу, у којој су неки партијци одлучили да Бог не постоји. Земљу у којој им није био свијет ни завјет највећег међу њима – владике Његоша. Срушивши чак и његов гроб, мислили су да ће тако одвести Црну Гору у неко друго царство.

А он је све то видио, знао и разумио. И скромно, дошавши на Цетиње, започео је духовну обнову: од свештенства и монаштва, преко храмова (преко 650!), до изградње два највећа светилишта. На освећењу Храма Христовог Васкрсења у Подгорици присуствовали су сви који нешто значе у Православљу. Тај долазак је најбоље показао – кога је Црна Гора имала, а није знала да га има.

Као што рече Матија: „Вратио си Цркву у народ, а народ одвео у Цркву.“

Зато – нова Црна Гора почиње од њега. Поред Ловћенског Тајновидца, Црна Гора је добила и Морачког Јасновидца. Долазак највиших црквених вјеродостојника у Црну Гору свједочи о томе.

Да, имали смо таквог човјека уза се, а нијесмо знали да је баш он обиљежио и наше животе.

И док је он проводио своје посљедње дане на земљи, неки недостојни – називајући себе патриотама – радовали су се његовој болести, прижељкивали његов крај. Тркали су се ко ће први дојавити лоше вијести, надајући се „муштулуку“ – награди, од господара или ради приближавања њиховим скутима.

Заборављају они, а био сам свједок, како су многи слични њима, у посљедњим тренуцима свога овоземаљског живота – баш њега тражили да их исповједи и опрости им све гадости које су му говорили. А он – њих није одбацио, као што су они њега!

Заборављају, или нијесу знали за ону народну: „Заклела се земља рају, да се тајне све сазнају.“

И ето – народ је кроз Амфилохија сазнао како су се дописивали они који су, кад је требало да остане уз њих, Црну Гору – он изабрао да остане. Нудили су му најбољу медицинску помоћ, Београд, све што може да се пожели. Али он је рекао: „Како је њима – тако нека буде и мени.“

Ријечи доктора Бојића, као и људи из Митрополитовог окружења, потврђују то.

Најновије преписке само обнављају старо питање: да ли је све баш морало тако бити?

И питања ће, док је свијета и вијека, сигурно бити још много. Али, као што је често говорио и сам Амфилохије:

„Човјек снује, Бог одлучује. Свака сила за времена – а Његова довијека.“

Зато, нека се зна: он је ту да сваком суди и пресуди – како који заслужи.

И баш зато је вријеме да поручимо онима који мисле да су већи, јачи и моћнији – да ничија није до зоре. Вријеме је да се, зарад Ловћенског Тајновидца и Морачког Јасновидца, каже:

„Усправи се, Црна Горо!“

Била си увијек најјача – кад је твом народу то највише требало.

Можда и да подсјетимо да је „Ђедо“ са својим сарадницима вратио помен и име династије Петровић и довео први пут званично потомка Петровића, а на звоник манастира на Цетињу развио први барјак са грбом Црнојевића. Није на одмет и тога се подсјетити!

Пише Перица Ђаковић