Србија пред новом набавком моћних кинеских система ПВО?

Министарство одбране Србије могло би у наредном периоду да настави набавку система противваздухопловне одбране из Кине, пише специјализовани војни магазин Military Watch Magazine, позивајући се на извјештаје више локалних извора и најаве предсједника Александра Вучића о скором потписивању нових уговора за јачање одбрамбених способности Србије.

Према оцјени овог магазина, Србија је међу европским државама које се у највећој мјери ослањају на ракетне системе земља–ваздух, што је посљедица ограничених ресурса, релативно мале ловачке авијације и потребе да се ваздушни простор штити пре свега копненим системима ПВО.

Како наводи Military Watch Magazine, окосницу српске противваздухопловне одбране данас чини кинески систем HQ-22, односно његова извозна варијанта FK-3, чије су испоруке Србији почеле у априлу 2022. године. Поред њега, Војска Србије користи и кинеске системе HQ-17A, руске системе „Панцир-С”, као и модернизоване варијанте совјетског С-125, система средњег домета који, упркос модернизацији, има ограничења у погледу мобилности и савремене употребе.

Вучић није прецизирао о којим системима је ријеч, нити ко ће бити добављач, али Military Watch Magazine оцјењује да постоји снажна основа за претпоставку да ће се даље јачање српске ПВО мреже ослањати управо на кинеску технологију. У том контексту магазин подсјећа да је сарадња Београда и Пекинга у области противваздухопловне одбране већ добила стратешки значај увођењем HQ-22/FK-3 у наоружање, што је Србију учинило првом европском земљом ван НАТО структура која је оперативно увела кинески систем те класе, пише Политика.

Према анализи Military Watch Magazine, избор Кине као партнера није само техничко, већ и политичко питање. Државе НАТО-а, оцјењује магазин, нуде ограниченији спектар копнених ПВО система, уз високе трошкове и знатно мањи простор за самостално управљање купљеном опремом. Истовремено, историјско искуство НАТО бомбардовања 1999. године, као и улога западних земаља у признавању једнострано проглашене независности Косова, чине западну опрему политички осјетљивим избором за Београд.

Други кључни фактор је притисак Запада на Србију да не наставља веће набавке руског наоружања. Управо због тога, пише Military Watch Magazine, кинески системи се у Београду све више посматрају као реалистична алтернатива: технолошки напредна, политички мање ризична од руске опције и финансијски прихватљивија од западних рјешења. Та процјена посебно долази до изражаја у тренутку када Србија настоји да гради слојевиту ПВО мрежу, способну да одговори на пријетње од борбених авиона, крстарећих ракета, беспилотних летјелица и сложених ваздушних напада.

Једна од могућности коју Military Watch Magazine издваја јесте набавка система HQ-9B, кинеског система дугог домета који се у војним анализама често пореди са руским С-400. Србија је, како подсјећа магазин, у прошлости разматрала набавку напредних руских система С-300ПМУ-2 и С-400, а руски дивизион С-400 био је распоређен у Србији у октобру 2019. године ради заједничких вежби. Тај потез је тада широко тумачен као прилика да се српске снаге ближе упознају са могућностима руског система.

Међутим, од куповине С-400 се, према оцјени Military Watch Magazine, одустало прије свега због снажног притиска Запада и пријетњи економским санкцијама. У том смислу, HQ-9B би могао да попуни празнину у планираној структури српске противваздухопловне одбране, насталу након што су планови о набавци руских система дугог домета практично стављени по страни. Магазин наглашава да непотврђени локални извјештаји указују на значајно интересовање Министарства одбране за овај систем, али да за сада нема званичне потврде да ће управо HQ-9B бити предмет новог уговора.

Друга могућност, према истом извору, јесте набавка додатних јединица система HQ-22/FK-3, чиме би Србија проширила покривеност територије и учврстила постојећи слој средњег домета. Такав сценарио био би логичан наставак већ започетог процеса увођења кинеских система у српску ПВО, посебно ако се има у виду да је HQ-22 могао да послужи као први корак у упознавању Војске Србије са кинеском технологијом, командним рјешењима и логистичким моделом.

Иако Кина располаже и напреднијим системима од HQ-9, попут HQ-19 и HQ-29, Military Watch Magazine оцењује да је мало вјероватно да би они били предмет српског интересовања, јер су намијењени прије свега одбрани од стратешких балистичких ракета. Главне пријетње које се у српском случају узимају у обзир другачије су природе: борбена авијација, крстареће ракете, ракете лансиране из ваздуха и беспилотне летјелице.

Посебан значај ове могуће набавке огледа се у ширем контексту модернизације Војске Србије. Београд посљедњих година настоји да комбинује различите изворе набавке — кинеске ПВО системе и беспилотне летјелице, руске системе кратког домета, западне радаре и француске авионе „рафал”. Такав приступ одражава тежњу Србије да задржи војну неутралност и избјегне потпуну зависност од једног добављача, али истовремено отвара сложено питање интеграције различитих технолошких стандарда у јединствен одбрамбени систем.

Уколико се најаве о новим уговорима покажу тачним, Србија би могла да уђе у нову фазу изградње слојевите противваздухопловне одбране. За Београд би то значило јачање одвраћања и већу самосталност у заштити ваздушног простора, док би за регион то био још један сигнал да се војни баланс на Балкану све више обликује кроз набавку високотехнолошких система изван западног безбједносног круга.