Скандалозно потискивање СПЦ: Хрватска кроз државни регистар прекраја православље

Недавно је у недељнику „Новости“ изашао чланак о могућностима вјерског изјашњавања грађана у Централном регистру становништва Републике Хрватске. То је нови систем електронске евиденције података који је замијенио досадашњи попис становништва. У чланку се наводи да „када особа путем система е-грађани приступи регистру и одлучи да упише своју вјероисповијест, први избор који јој се при одабиру православне вјере нуди јесте непостојећа – Хрватска православна црква. Српска православна црква налази се на самом дну падајућег менија, док су испред ње понуђене, између осталог, црногорска и украјинска православна црква. Ријеч је о подлом покушају легитимисања непризнате вјерске заједнице чије постојање доноси искључиво најцрње конотације.“ Како ово оцијенити канонски и теолошки?

Неоспорно је да држава има право да води евиденцију о свом становништву. Такође, није спорно да сваки појединац има неотуђиво право да се вјерски изјасни како жели и да припада вјерској заједници којој жели. Надаље, нико не доводи у питање право државе да евидентира све стварно постојеће вјерске организације, биле оне званично регистроване или не. То је чисто статистичко питање.

Спорно је, међутим, када држава у свом регистру покуша да манипулише црквеним, односно канонским статусом вјерских заједница и да сугерише како одређена вјерска заједница која није канонска православна Црква заправо јесте канонска православна Црква. Ово је већ покушај мијешања државе у унутрашње устројство Православне цркве, преноси портал Компас.

Православна црква је јединствена свјетска Црква, нераскидиво састављена заједничком вјером, светим тајнама и црквеним правом. У њеном саставу тренутно се налази укупно 16 самосталних канонских, односно црквеноправно законитих Цркава. Све што је изван овог оквира не припада Православној цркви. Тих 16 Цркава су: древне патријаршије (цариградска, александријска, антиохијска и јерусалимска), млађе патријаршије (руска, српска, грузијска, румунска и бугарска), аутокефалне архиепископије (кипарска, грчка и албанска), аутокефалне митрополије (чешко-словачка и пољска), као и двије Цркве чији се административни статус у поријетку Цркава налази у поступку рјешавања (америчка и македонска). Видимо ли на овом списку такозвану Хрватску православну цркву? Не. Можемо ли онда међу православне Цркве сврставати вјерску заједницу која није дио православног заједништва? Очигледно не можемо. А шта ако ипак то учинимо? Онда смо то учинили или из незнања, у шта бих желио да вјерујем, или свјесно манипулишемо и људима дајемо погрешне сугестије.

Унутар Православне цркве Српска православна црква ужива статус канонске Цркве на територији Републике Хрватске. Иако су и неке друге Цркве (бугарска, румунска, македонска) у новије вријеме основале своје парохије у Хрватској, у жељи да се старају о својим малобројним вјерницима који тамо живе, остаје чињеница да је СПЦ званично канонска Црква, статистички далеко најбројнија, историјски утемељена на хрватском тлу у непрекинутом континуитету још од средњег вијека и да има непроцјењиву улогу у хрватској историји и култури. Већ сам број њених сакралних објеката и културна вриједност њеног умјетничког блага говоре сами за себе.

Како је онда могуће да таква Црква заврши на посљедњем мјесту државног списка у регистру? Док прво мјесто заузима за православље непостојећа такозвана Хрватска православна црква, са занемарљивим бројем вјерника и, колико је познато из медија, свега једним службеником?

Подсјетимо се: према попису становништва из 2021. године, међу православцима је далеко највише Срба — 101.250, док је Хрвата 15.980, што представља смањење у односу на 2011. годину, када их је било 16.647. За вјернике Српске православне цркве (СПЦ) у Републици Хрватској изјаснило се 1.518 људи, и то у рубрици „остали хришћани“. Такође, припадника СПЦ било је и у категорији „остале религије, покрети и погледи на свијет“, и то 183. Нико се није изјаснио као вјерник такозване Хрватске православне цркве (ХПЦ) – нула.

Испред СПЦ на овом државном списку нашла се и такозвана „Црногорска православна црква“, која је такође неканонска и за Православну цркву непостојећа, а која уопште нема познате црквене структуре у Републици Хрватској. Број оних који су се изјаснили као њени вјерници износи свега 15.

Православна црква није одређена етничком припадношћу. Сасвим је могуће бити Хрват по националности, а православац по вјероисповијести – и има доста таквих. Православна вјера није власништво ниједног народа, па ни српског, руског, грчког или хрватског. Локална православна Црква не може се стварати самовољно, изван заједништва васељенске Православне цркве. Држава не може стварати Цркве, али исто тако не би смјела ни да се меша у унутрашња црквена питања, манипулишући канонским статусом Цркава или дајући људима погрешне сугестије у вези с тим питањем.