Навршава се 27 година од почетка НАТО агресије на СРЈ

Поводом 27 година од када су западне силе, мимо међународних правила, напале Савезну Републику Југославију обиљежавање страдања и сјећање на жртве биће и у више градова - Апатину, Врању, Зајечару... Сећање на жртве опомена је за будућност, кажу организатори.

Операција НАТО трајала је 78 дана. Почела је 24. марта 1999. године у вечерњим часовима, без одобрења Савјета безбједности Уједињених нација. Гађана су готово сва мјеста у СР Југославији. За то вријеме убијен је 1.031 припадник Војске Југославије и полиције, док је погинуло око 2.500 цивила, међу којима 89 дјеце.

Рањено је око 6.000 цивила, од тога 2.700 деце, као и 5.173 војника и полицајаца, а 25 особа води се као нестало. Како је светској јавности представљено, разлог агресије била је ситуација на Косову и Метохији, односно тешка хуманитарна криза на том простору, а наредбу за напад дао је Хавијер Солана, тада генерални секретар НАТО.

Као изговор за агресију НАТО искоришћени су елиминација 45 терориста у селу Рачак надомак Ђаковице, 15. јануара, а онда и неуспех наводних преговора вођених у Рамбујеу и Паризу. Пошто је Скупштина Србије потврдила да не прихвата одлуку о страним трупама на својој територији, уз предлог да Уједињене нације надгледају мировно решење на Косову и Метохији, НАТО је започео ваздушне ударе.

У стварности, на КиМ се догодила серија терористичких аката које је починила такозвана ОВК, како против снага безбедности Србије и СРЈ, највише полиције, тако и против бројних цивила, не само Срба него и Албанаца, објеката инфаструктуре, српских светиња такође. Према првом саопштењу Генералштаба Војске Југославије, 24. марта око 20.45, у првом налету гађано је више од 20 објеката.

Први пројектили пали су на касарну у Прокупљу у 19.53. Следио је напад на Приштину, Куршумлију, Батајницу, Стражевицу. НАТО је започео бомбардовање са бродова у Јадрану, као и из четири ваздухопловне базе у Италији. Током 11 седмица агресије готово да нема града у Србији који се није нашао на мети. НАТО је извршио 2.300 удара и бацио 22.000 тона пројектила, међу којима 37.000 забрањених касетних бомби и оних пуњених обогаћеним уранијумом. По налазима одговарајућих служби Србије, до 10. јуна забележено је 18.168 авио прелета.

По НАТО изворима, налета је било 38.004, од тога 10.484 ватрених дејства, док су остало била извиђања, авакси и слично. У дејствима је у прво време учествовало дневно око 70 борбених авиона, да би доцније тај број био и око 400 свакодневно. Осим напада са бродова у Јадрану, као и из четири ваздухопловне базе у Италији, операције су извршаване и из база у земљама Западне Европе и из САД. Уништен је велики део инфраструктуре привредни објекти, школе, болнице, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Све заједно, процењује се, око 50 одсто производних капацитета Србије. Разорено је или оштећено око 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено.

Уништена је трећина електроенергетског капацитета земље. Бомбардоване су рафинерије у Панчеву и Новом Саду, што је имало и несагледиве еколошке последице. НАТО је употребио, наводно први пут, такозване графитне бомбе за онеспособљавање електроенергетског система.
Тадашње власти у Београду процениле су штету на приближно стотину милијарди долара, а група економиста Г17 проценила је штету на 29,6 милијарди ондашњих долара. НАТО је негирао да је имао губитака, а из Београда су долазиле тврдње да је оборено више десетина летелица.
Руска агенција АПН објавила је да је НАТО изгубио више од 400 војника и преко 60 летелица, док је амерички председник Бил Клинтон навео у говору 10. јуна 1999. да НАТО није имао жртава.

У Музеју ваздухопловства у Београду чувају се остаци срушених авиона Ф-117, Ф-16, беспилотних летелица, крстарећих пројектила. Летелица Ф 117, такозвани „невидљиви” претходно симбол супериорности америчке технологије, завршила је у њиви у атару сремског села Буђановаци.

У књизи „Модерно ратовање” неосуђени ратни злочинац Весли Кларк није крио да је, како се изразио, планирање агресије НАТО против СРЈ „средином јуна 1998. увелико било у току” те да је наредбом о бацању касетних бомби које су забрањене Женевском конвенцијом на српске градове хтио да изврши притисак на руководство СРЈ да капитулира.

Генерал у пензији Владимир Лазаревић, који је у време агресије НАТО на Србију 1999. године био на челу Приштинског корпуса Војске СР Југославије, тврди да су снаге Алијансе 9. априла године покушале копнену инвазију, али да је њихов налет заустављен након вишечасовне борбе.

-Одбранили смо се и зауставили нападе након вишечасовне борбе. Храбро и витешки супротставили смо се бројчано јачем непријатељу на појасу од петнаестак километара дуж српско-албанске границе. Одбили смо све њихове нападе и насртаје - рекао је Лазаревић и додао да никада после тога припадници НАТО-а нису покушали да „поново крену копненим путем.

У Србији су посебно поносни на херојске битке српске војске са лабанским и НАТО војницима на Кошарама и Паштрику.