Иранка Насим због љубави према Србину постала Јелена

Иранка Насим, која је одрасла у Њемачкој, због љубави према Србину Срђану преселила се у село Лопатница код Краљева, гдје је пронашла нови дом, прихватила православље и добила име Јелена.

Заједно са супругом и двоје дјеце напустила је живот у Њемачкој и замијенила га сеоским миром, природом и породичним животом.

Симпатична животна прича

Овај необичан пар упознао се у Њемачкој, гдје је Срђан прије 27 година отишао из Србије у потрази за бољим животом. Након што су добили двоје дјеце, схватили су да им ужурбаност њемачког градског живота више не прија, па су одлучили да Њемачку заувијек напусте и срећу потраже управо на српском, брдовитом селу.

Како причају за Телеграф.рс, док осмијех то и потврђује, ниједног момента се због те своје одлуке нису покајали.

„У Србију смо се из Њемачке вратили првенствено из љубави, али и због породице. Нисмо жељели да нам дјеца тамо крену у школу, јер на Западу породични живот није толико лијеп. Док си млад, не примјећујеш те ствари, али када добијеш дјецу и видиш како их систем меље, запиташ се зашто си родитељ ако своју дјецу не виђаш. Због посла дјеца по цијели дан проводе у установама, а васпитавају их друштво и систем. Тамо смо добро зарађивали, имали смо много новца, аутомобила и телевизора, али нисмо имали времена једно за друго“, прича нам на почетку разговора Срђан.

Повратак на село

Причају како им је уопште на памет пала Лопатница као мјесто за живот и одгој дјеце.

„Одабрали смо Лопатницу јер је моја мајка родом из овог села, а ја сам ту проводио дивне распусте код баке и дједа. Циљ нам је био да се бавимо производњом здраве хране и породичним туризмом, те да дјеца одрастају уз животиње и природу. Данас смо заједно 24 часа дневно, што је данас ријеткост. Живот на селу можда не доноси милионе, али пружа невјероватну слободу и независност. Бавимо се органском производњом и узгојем аутохтоних раса. Имамо краве буше, свиње моравке, овце и козе“, додаје Срђан, видно испуњен и срећан животом на свом новом домаћинству.

Занимљиво је да су у селу, говори Срђан даље, сав поносан, успјели и да доведу и населе неколико породица из Швајцарске и Аустрије, које су одушевљене нашим људима и нетакнутом природом.

„Питали су ме чак да ли могу овдје да се сахране. Ја сам им рекао, наравно, то вас ништа не кошта. Толико су одушевљени“, прича нам кроз смијех Срђан.

Након дугачког радног вијека у Њемачкој, али и путовања кроз разне европске и свјетске земље, Срђан сматра да млади свакако треба да путују и упознају свијет, али да је ипак Србија, по његовом мишљењу, најљепша земља за живот.

„Младима бих поручио да путују и упознају свијет, јер човјек не треба да има границе. Међутим, што се тиче породичног живота, сматрам да је у Србији и даље најљепше. Ако се одлуче за село, важно је да не сањају о милионима, већ да схвате да овдје могу бити потпуно продуктивни и независни. Трошкови су неупоредиво мањи када сами производите своју храну“, јасан је Срђан.

Одушевљена земљом и културом

Како је Насим објаснила, иако су њени родитељи поријеклом из Ирана, она се родила у Шпанији, па потом отишла и сама да ради у Њемачкој, гдје је и упознала свог животног сапутника.

„Поријеклом сам из Ирана, рођена сам у Шпанији, а одрасла у Њемачкој. Прије него што сам упознала Срђана, нисам знала апсолутно ништа о Србији. Међутим, када сам први пут дошла, срце ми је било пуно. Људи овдје имају душу и пуни су поштовања. Увијек имају времена да сједну, друже се и попију кафу с вама, што на Западу готово да не постоји. Иако тада нисам знала језик, осјетила сам огромну топлину“, прича нам Насим, и то на српском језику који је за кратко вријеме јако добро савладала.

О Насимином одушевљењу Србијом највише говори и њена одлука да пређе у православље и постане Јелена.

„Својом вољом сам прешла у православље и од куме добила име Јелена. Код ове вјере ме је највише привукла слобода. Све радиш из срца и онако како осјећаш, без строгих правила и морања која постоје у другим религијама и на Западу“, објашњава нам она.

Како и сама каже, живот на селу донио им је мир без којег нису жељели да одгајају дјецу.

„За мене је овдје све било ново јер сам одрасла у граду, без животиња. Питала сам старије жене у селу да ми објасне како се праве ајвар, џем, слатко и сарма. Сада идем у шталу, радим у башти, кувам за славу и уживам у свему томе, јер знам да то радим за своју породицу и нашу будућност. Не треба вам много да бисте били срећни. Понекад је довољно само да имате времена да на миру попијете кафу с неким“, говори нам на крају разговора Насим, односно Јелена.