У Добоју обиљежене 34 године од Петровданске битке

У Добоју су обиљежене 34 године од Петровданске битке у којој је Војска Републике Српске /ВРС/ одбила офанзиву муслиманско-хрватских снага које су намјеравале да војно споје зенички и тузлански корпус и тако доврше етничко чишћење српског становништва са тог подручја.

Некадаши командант Првог батаљона Добојске бригаде ВРС Димшо Живановић рекао је новинарима да је петровданска битка вођена 12. јула 1992. године од приградског насеља Вила до Путниковог брда и да су јаке муслиманско-хрватске непријатељске снаге рачунале да је пажња бранилаца ослабљена због вјерског празника.

Он је истакао да је непријатељ ову операцију јако добро организовао с обзиром на јачину напада и тајност припрема, а према каснијим сазнањима, тада су били ангажовани и хрватски медији који су требали да сниме освајање Добоја, што се захваљујући упорности бранилаца није десило.

- Напад је почео у 12.00 часова, а претходила му је артиљеријска паљба - испричао је Живановић и додао да од гранатирања нису били поштеђени цивилни циљеви у граду.

Он је подсјетио да су током првог дана битке за одбрану града погинула 34 српска борца и припадника полиције, а више од 76 је рањено.

Живановић је навео да је у почетку "ратна срећа" била на страни непријатеља који је успио да се приближи самом граду.

Учесник контраофанзиве Раде Јанковић из Руданке каже да се са горчином присјећа Петровдана 1992. године када је умјесто да уз торту прослави свој 22. рођендан био присиљен да пушком одбрани свој град, те да је при том тешко рањен.

Учесник битке Млађо Китановић из Теслића каже да је многима ово било и прво озбиљније ватрено крштење са који су се због вјерског празника суочили и прилично неспремно.

Китановић, који је у Одбрамбено-отаџбински рат ушао са 25 година, каже да је Петровданска битка била једна од тежих.

Предсједник Скупштине добојске Борачке организације Перо Тубић рекао је да су муслиманско-хрватске снаге 12. јула 1992. године намјеравале да уништењем Добоја споје тузлански и зенички корпус и уједно угрозе операцију "Коридор живота".

- Тог дана њихови циљеви нису били само војни објекти, већ сам град и цивили о чему свједоче страдали и рањени цивили - рекао је Тубић.

Он је навео да је у том моменту Добој био уточиште за све Србе протјеране из Сарајева и Тузле.

Парастос убијеним служен је у добојском насељу Вила, а потом су код спомен-обиљежја положени вијенци.

Свештеник Никола Панић указао је да се обиљежавањем 34 године од Петровданске битке од заборава чувају жртве које су страдале за данашњу слободу и одбрану својих ближњих, а што будући нараштају морају знати.

Јаке муслиманско-хрватске снаге, регуларна војска Хрватске и страни плаћеници, од којих су неки, према заробљеној документацији били и из Енглеске, напале су 12. јула 1992. године Добој из пет праваца.

Напад је био веома жесток - артиљеријски и пјешадијски, а од дејстава није било поштеђено ни уже градско језгро.

Према процјени, непријатељ је имао намјеру да савлада одбрану заузимајући доминантне коте, те да продужи према Присадама, окружи град, пресијече комуникацију са Бањалуком да би се спојили са снагама који су од Брода и Дервенте већ стигле у Которско и Јоховац.

Добој је тада бранио један ојачани батаљон. Након прегруписавања, српски браниоци су око 17.00 часова стабилизовали линије одбране, а посљедњи ударни талас непријатеља догодио се послије поноћи када су намјеравали да извуку своје погинуле и рањене.

Петровданска битка догодила се током друге фазе битке за "Коридор живота", а намјера непријатеља је била да се та акција компромитује, што је онемогућено.

О страдању 99 цивила током гранатирања Добоја у Одбрамбено-отаџбинском рату свједочи и спомен-плоча постављена у градском парку, поред неколико биста народних хероја из Другог свјетског рата.

Током протеклог рата у Добоју је рањено 399 цивила, од којих је већи број за посљедицу имао инвалидност.