Тихи херој из Козарске Дубице: Како је гледајући туђу патњу један младић одлучио да подари нови живот

Живот ријетко даје двије шансе. Наталији Пралици из Козарске Дубице јесте. На Павловдан, 1999. године, добила је нову шансу да живи када јој је мајка донирала бубрег. Након трансплантације на Београдској ВМА, услиједиле су године испуњеног живота. Радила је, путовала, живјела чак и у Америци. Остварила је и своју највећу жељу да постане мајка, усвојивиши тада двојмјесечну бебу из Дома „Рада Врањешевић“.

Пуних 25 година Наталија је живјела поптуно нормално и бубрег је радио, а онда су услиједиле компликације. Организам је почео да одбацује донирани орган. Појавила су се антитијела. Наталија је почела примати пулсне терапије које су само одлагале неизбјежно – хемодијализу.

Бубрег је дефинитивно престао да ради. То Наталију није застрашило. Свјесна да јој је потребна нова трансплантација, није поклекла ни пред овим изазовом. Одлучила је да се јави клиници у Минску како би доспјела на листу чекања за донацију бубрега. Одбијена је. Објашњење је било кратко и сурово. Њој је већ једном дониран орган, а они врше само прве трансплантације.

„Три пута седмично идем у Приједор на дијализу. Устанем док је још ноћ, у пет ујутру, у пола седам сам већ прикопчана на апарарат и онда тако проведем четири сата. Некад дијализа прође добро, некад имамо проблема са фистулом. Ова коју сада имам већ је упитна, па сам морала да урадим и другу. Фистула се ради оперативним захватом. Споје се вена и артерија како би се направио јачи крвни суд који може да издржи игле за дијализу јер су оне много дебље од игала које се користе приликом обичног вађења крви. То је постао мој живот док чекам да ми се пружи шанса за нови“, започела је за Провјерено.инфо Наталија Пралица.

Жена која је имала храбрости да се други пут ухвати укоштац са процесом трансплантације након одбијања у Минску тада је била изгубила наду. Листе чекања на клиникама широм европских земаља су, нажалост, предугачке и шанса да дође на ред била је готово немогућа. Покушавала је да пронађе други пут, али су се врата једна за другим затварала.

„У Падови не могу бити на листи чекања јер смо прекинули сарадњу с њиховим Центром за трансплантацију. Имам пријатеља у Приједору који је раније трансплантирао и панкреас и бубрег у Падови. Могућа је трансплантација у Турској, али не да дођем на листу, већ само ако имам донора. Немамо уговор ни са Хрватском. Буквално нисам имала никакво рјешење“, каже Наталија.

Наталија није имала рјешење, а болест јој није одузела само здравље. Полако јој је узимала снагу, вријеме са дјететом, могућност да му помогне, да буде уз њега онда када му је најпотребнија. Док њен син расте, Наталија гледа како јој сопствено тијело не дозвољава да му да оно што тренутно највише треба: њено вријеме и присуство.

„Јако је тешко. Некада добро поднесем дијализу, а некада не. Син ми зна рећи: „Мајко, стално сједиш, стално лежиш“... Он дође из школе, ја кажем: „Сад идем да спавам“, а то је вријеме које бисмо требали провести заједно. Највише што сам могла дати свом сину је љубав и дајем је. У посљедње вријеме се осјећам толико тешко, слабије видим, не могу му помоћи у школи. Често не могу ни на родитељске састанке, па их обављам телефоном. Била сам потпуно посвећена сину док сам била здравија, док је тај бубрег радио. Да нема мајке која ми помаже и која је са мном сваки дан, сестре и људи који су уз мене, не знам ни ја како бисмо. Не могу уопште бити онај родитељ који сам била. Не могу, та болест ме толико уништава“, казала је Пралица.

Међутим, живот пише невјероватне приче. Наталијин подстанар био је свједок њене свакодневне борбе и немоћи. Жени која која је некада живјела пуним плућима, живот данас одржава апарат за дијализу. Тридесетрогодишњи постанар одличио је да јој донира бубрег и пружи нову шансу за живот.

„Он је подстанар у мом стану. Мимо свог посла бави се одржавањем дворишта, кошењем и друго. Знамо се већ скоро осам година. Кад ми дође да покоси двориште, знала сам му рећи у колико сам тешкој ситуацији, причали смо о свему. У нашим је животима и види шта пролазимо. Након неког времена дошао је и рекао да жели да ми помогне и буде донор. Шокирала сам се. Омдах сам му рекла: „Не долази у обзир, ти си млад“. Он није одустајао. На крају сам му рекла да ипак поприча са својом породицом о томе”, прича наша саговорница.

Наталијин донор, инсистирајући на томе да остане анониман, подијелио је с нама своју причу не да бисмо га гледали и представили као хероја, већ да би указао на то да свако од нас може бити спасилац нечијег живота. Ко год је здравствено у могућности може бити донор органа. Питање је личног избора и личне воље. Код нашег саговорника није било двоумљења.

„Ово је Божији дар и промисао. Слушао сам и гледао Наталијину борбу и одлучио сам да јој помогнем. Ако могу помоћи, ја ћу помоћи било коме, невезано да ли је то Наталија или било ко други ако се може спасити нечији живот. Ја ћу наставити живјети нормално, а помогао сам некоме другоме. Помогао сам му да добије нови живот, да се поново роди. Тако ја гледам на то“, каже наш саговорник.

О свему је добро размислио. Чврсто је одлучио да Наталији жели помоћи и донирати орган. Објашњавао јој је да се живот након донације наставља, да он може нормално да живи. Говорио јој је о људима из Козарске Дубице који су донирали орган, рецимо, својој дјеци и који и данас живе, раде и функционишу нормално.

„Мислим и да би други требали размишљати да некоме тако помогну, сматрам да је донирање органа најузвишенији облик хуманости. Сматрам да су наши људи неупућени и да не разумију колико пропате људи који чекају орган“, изричит је.

И тако је Наталија, послије толико покушаја, први пут добила оно за чим је највише трагала. Конкретну шансу. Пронашли су клинику у Падови и процес је почео. Урадили су крос-меч и то је успјешно прошло. Љекари су рекли да се подударају и да имају и исту крвну групу.

Међутим, одлазак у Падову је на неки начин и за њега био спасење. Тамо је откривено да болује од туберкулозе чега он уопште није био ни свјестан. Али, ни то га није спријечило у његовом науму већ их је још јаче повезало и учврстило.

„Уопште нисам знао да имам туберкулозу. Био сам тужан због Наталије јер је процес морао стати. Добио сам јаку терапију коју пијем и на зиму бих требао завршити с њом. С обзиром на то да пијем јаке антибиотике, то се мало одразило на јетру. Тренутно су трансаминазе повећане, али то је потпуно нормално у овом случају и биће то све боље“, каже саговорник.

Одустајање за њега није опција. Жели да се до краја излијечи и, ако љекари поново дају зелено свјетло, настави путем који су започели. Болест га је, каже, зауставила на тренутак али није угасила његову намјеру.

„Ни у једном тренутку нисам одустао нити ћу. Ја ћу се излијечити и онда ћу, ако љекари дају зелено свјетло, донирати бубрег. Рекао сам, ријеч је ријеч. Преминули су ми најрођенији, мајка и брат, тако да сада ја желим некоме дати живот. Овдје ме мора прегледати инфектолог чији налаз шаљемо у Падову да се процијени могу ли бити донор. Ако све буде добро, ако Бог да, настављамо обраду која је покренута“, каже он.

Наталији је њен подстанар једино рјешење. Машта о новом животу. Сјећа се како је живјела нормално када је урадила прву трансплантацију.

„Ово ми је ново рођење, нови живот. Када сам урадила прву трансплантацију, била сам након тога потпуно здрава и добро сам се осјећала. Живјела сам пуним плућима. Мој подстанар ми је једина свијетла тачка за излијечење која ме тренутно држи да овако функционишем и борим се“, закључила је Наталија.

Наш саговорник је, упркос својој болести, а у чијем лијечењу истрајава, убијеђен да ће Наталији спасити живот. Изгубио је мајку и брата, али је добио новог члана породице. Наталија овог младића види као своју једину наду и за њу се чврсто држи. Не сумњају у срећан исход.

Колико год свако од нас може да буде донор, исто тако се може наћи у ситуацији да му је потребан донор. Иако, нажалост, већина нас тога није ни свјесна.

У Републици Српској о овоме се не говори довољно и сигурно има оних који би радо имали донорске картице ако би били боље информисани о свему. Ова тема не смије да буде стигматизована и да се према њој односимо као према табуу већ треба да будемо свјесни да нам је пружена могућност да уз помоћ савремене медицине можемо спасити оно што је најврједније, а то је људски живот.

И донирање и добијање органа не треба да буде привилегија. Ова тема не смије остати само медицински појам о којем говоримо онда када нас лично дотакне нечије болест. Сви морају имати једнаке шансе. То ћемо постићи тек онда када сви будемо довољно укључени, информисани и просвијећени о значају и величини оваквог хуманог чина.

Потребан је систем оквир у којем ће пацијенти знати гдје и како могу добити шансу за трансплантацију, а потенцијални донори имати јасне информације о томе шта њихова одлука значи.

Живот сваког од нас може довести у позицију да чега на трансплантацију или страхује за живот ближњег. Један донор може спасити осам и побољшати животе више од 50 људи. Иза сваког чекања на трансплантацију стоји човјек. Неко ко има своју породицу, планове, недовршене дане, своје снове и само једну жељу – да настави да живи.