Сутра су Велике задушнице, а ово никако не треба да радите

Задушнице су дани када породица и пријатељи одају почаст преминулима кроз молитву, паљење свијећа и тихи помен. Прве задушнице у 2026. години обиљежавамо 14. фебруара и оне носе назив Велике или Зимске задушнице.

У српској традицији овај празник носи дубоко духовно значење, али током времена развили су се и различити обичаји, посебно када је ријеч о томе шта се носи на гробље. Ипак, црква упозорава да спољашњи ритуали не смеју да засене суштину хришћанског помена.

Хришћанска дужност према покојницима

Према православном учењу, основна обавеза верника јесте молитва за душу преминулог. То укључује паљење свијећа, служење парастоса и промјена, одржавање споменика и бригу о гробу, преноси Она.

Нагласак је на молитви и достојанству, а не на спољашњим обредима који могу одвући пажњу са суштине.

Шта се износи на гроб

Отац Душан појашњава традиционалне обичаје:

"На дан сахране православног хришћанина, као и на поменима (3., 9., 40. дан, полугодишњи и годишњи, као и Задушнице), на гробље се износи обарена и медом заслађена пшеница - кољиво. Прелива се вином, уз појање 'Вјечнаја памјат'. Жито симболизује васкрсење: када се посеје у земљу, иструне, али из његове клице настаје нови живот.", преноси "Стил".

Уз пшеницу и вино доноси се и хлеб - погача - која се ломи и раздаје присутнима, умочена у мед, што симболизује сладост будућег вечног живота. Све остало, попут обиља хране и пића, нема везе са молитвом или покојником, осим ако се намерава делити са сиромашнима.

Шта не треба радити

Свештеници упозоравају да претеривање током помена може да засени његову сврху. Раскошне даће често прерастају у:

испразне разговоре,

претерано јело и пиће,

неспоразуме или препирке међу присутнима.

Увијек је препоручљиво консултовати свештеника како би се помен одржао у складу са духовном сврхом.

Сахрана и помен треба да буду чин молитве, сећања и поштовања. Свака манифестација раскоши или недолично понашање, укључујући претерано конзумирање алкохола, одвлачи пажњу од сврхе и представља непоштовање према покојнику и његовој породици.

Православна традиција наглашава: савјет духовника је кључан како би се у тренуцима губитка поступало са достојанством и у складу са вјером.