Студенти из Српске јасни: Браћо из Србије, ми нисмо никакви „Босанци”!

Упоредно са судбоносним напорима за јачање националне свијести, његовање културе сјећања и очување културно-историјског идентитета који почива на слободољубљу и саборству, унутар српског народа деценијама уназад развијао се и један од најопаснијих и најдеструктивнијих феномена који је публициста Зоран Ћирјаковић назвао - аутошовинизам. У питању је изразито негативан, радикално критички однос појединца или групе према сопственом народу, култури и националном бићу, прожет омаловажавањем, презиром, самопорицањем.

Указивао је на ту појаву и Милош Црњански када је устврдио да се нигдје на свијету не говори о нама "тако ружно као код нас, и што је горе, нигдје на свијету не дозвољава се тако олако другоме да то чини као код нас."

У посљедње вријеме, нарочито током ескалирања унутрашњих сукоба у Србији и подјеле на "блокадере" и "ћације", а од прије неколико дана и поводом смрти генерала Ратка Младића, у дијелу медија и доминантно друштвених мрежа одређени појединци, међу којима и јавне личности, агресивно распламсавају наратив не само против суграђана и сународника с оне стране Дрине, већ се намећу као протагонисти оне срамне ратнохушкачке кампање против сународника из Републике Српске, бљујући отровне жаоке о "геноцидној творевини", "републици шумској" или "Босанским Србима који долазе у аутобусима да прекрајају изборну вољу у Србији".

Арсеналом различитих дисквалификација негирају право на опстанак Републике Српске као ентитета у БиХ, поричу политичку сарадњу, историјско осјећање, па и заједничку културу Срба са обје стране Дрине...

Док бошњачке политичке и медијске елите обилно користе овакве бесрамне вербалне испаде да оснаже и појачају своју националистичку или, прецизније, шовинистичку кампању, поставља се питање какве посљедице узрокују на јавно мњење, а посебно на младе генерације, како наводи Глас Српске.

У организацији Факултета политичких наука Универзитета у Бањој Луци, током прољећа ове године спроведено је истраживање међу тзв. генерацијом "Зет" о њиховим погледима на однос између Републике Српске и Србије. Истраживање је обухватило 800 испитаника, студената разних факултета Универзитета у Бањој Луци. Иако имају различите и разноврсне погледе на начине на које њихове колеге са друге стране Дрине испољавају политички активизам, протестују или подржавају власт у Србији, њихова становишта у вези са питањима националног идентитета, културне повезаности и осјећања према Србији остављали су утисак готово потпуне јединствености. Међутим, резултати овог истраживања указују на извјесне посљедице агресивне кампање и деструктивних садржаја којима су изложени на друштвеним мрежама, примарном каналу комуникације младих нараштаја.

Резултати

Тако, док готово половина испитаника (47 одсто) тврди да не постоји никаква разлика између националног идентитета Срба из Републике Српске и Србије, 39,1 одсто сматра да ипак постоје извјесне регионалне, локалне разлике у менталитету, степену националне свијести, историјском и политичком искуству. Половина испитаника (50,5 одсто) одбацује тврдње о било каквим културно-образовним разликама, али њих 23,7 одсто не могу или не желе да се да процијене степен културне и образовне повезаности са сународницима у Србији. С друге стране, 65 одсто испитаних студената одбацује увредљиве тврдње које долазе из кругова тзв. "другосрбијанаца" да је српски народ у Републици Српској мање политичке зрелости и компетенције од сународника из Србије. Међутим, 15,2 одсто њих потврђује понуђено самоетикетирање о политички инфериорном простору.

С друге стране 81,9 одсто испитаника осјећа снажну повезаност Републике Српске са Србијом, а њих 60,1 одсто сматрају да српски народ у Републици Српској испољава снажнију емоционалну повезаност са Србијом него са Босном и Херцеговином. Ипак, судећи по резултатима студентског истраживања, национална повезаност није праћена једнаким осјећајем разумијевања. Чак 63,6 одсто студената сматра да Срби из Србије не разумију у довољној мјери околности у којима живи дио народа с ове стране Дрине. Посебно је забрињавајући резултат испитивања међусобног поштовања. Сваки четврти студент сматра да ниво међусобног поштовања није на задовољавајућем нивоу (26,1 одсто), док половина испитаника не сматра да ту постоји проблем. Ипак, већина испитаника (63 одсто) сматра увредљивим да их називају "Босанцима" или "босанским Србима". У том контексту је и податак да 81,9 одсто студената не прави никакву разлику када је ријеч о питању јединствене културне баштине Срба са обје стране Дрине, независно од политичких и административних граница.

Занимљиво је подијељено становиште студената када је ријеч о гласачком праву становника Републике Српске који имају и држављанство Србије. Док 40 одсто испитаника подржава коришћење бирачког права на изборима у Србији, по 30 одсто је равнодушних и оних који се противе коришћењу бирачког права упркос могућностима. Многи од анкетираних сматрају да је политичка борба за власт та која тражи разлоге за међусобне оптужбе, па и увреде.

Професор Факултета политичких наука Владе Симовић истиче да се аутошовинизам код српског народа јавља у одређеним фазама, односно када су постојали преломни историјски тренуци битни за идентитетско обликовање Срба и њихово државничко самопозиционирање.

- Паралелно са српском елитом која је развила јасан српски национални курс, развила се и југословенска елита, која је била наднационална. Затим долази замјена социјалистичког система једним либералним капиталистичким моделом и све то прави хаос, прије свега унутар дијела елита. Један дио тих људи се осјећа губитницима, оштећенима, неостваренима и незадовољнима оним што се десило у том транзиционом периоду.

То можемо примарно да видимо међу београдским елитама - наглашава Симовић.

Виши асистент на Правном факултету Марко Ромић првенствено се осврнуо на природу српског националног идентитета.

- Двадесети вијек је најбољи показатељ природе српског националног бића. Српско национално биће јесте крстоваскрсне природе. Оно је крстоносно јер је разапето, јер је мученичко, јер је страдално. И то смо видјели у Првом свјетском рату - страдање, логори, половина становништва, двије трећине мушког становништва. Страдање у Другом свјетском рату, које не морамо детаљније да елаборирамо, врло је добро познато. И деведесетих година - егзодуси, убиства, ратни злочини, истјеривања Срба са свих простора Федерације БиХ, Сарајева посебно, западнокрајишких општина, Западне Славоније, а посебно пад Републике Српске Крајине и акције "Бљесак" и "Олуја", то су уџбенички примјери страдалности једног народа. Други сегмент те природе јесте васкрсни карактер. То значи да се српски народ увијек дизао, увијек васкрсавао изнова. То није нетачно, него, знајући добро коме припада, ком народу припада - том народу чија је вертикала Свети Сава, чија је хоризонтала Косовски завјет - на пресјеку те апсцисе и ординате настаје аутентична српска национална идеја.

Тако да бити Србин значи припадати народу који је много пропатио и носи ту једну своју бол са собом. Носи је достојанствено. Носи је тако да не мора друге да вријеђа, нити то чини. Не мора да било кога етикетира као починиоца, злочинца или агресора. Због тога не смијемо да име скраћујемо. Због тога не смијемо да насједамо на разне приче око њеног статуса, имена и суштине. Због тих људи, не због нашег комодитета, свиђања, несвиђања и због наших неких, да кажем, слободних мишљења - рекао је Ромић.

Равноправност

Резултати истраживања показују и да млади у Републици Српској не прихватају перцепцију политичке или друштвене инфериорности у односу на Србију, већ себе виде као равноправан дио истог националног корпуса. Истраживање је такође показало да генерација младих у Републици Српској национална питања и даље доживљава као важан дио сопственог идентитета, али истовремено приступа одређеним политичким питањима са дозом критичког промишљања и подијељених ставова.

Иако припадају генерацији друштвених мрежа, израженог индивидуализма, брзог протока информација и глобалних трендова, код великог дијела младих и даље је примјетна изражена повезаност са националним питањима, културним насљеђем и односом према Србији. Ставови академске омладине јасно указују на то да је граница само административна, а да су Срби са обје стране Дрине припадници истог националног корпуса.

Аутошовинизам

Новинар Александар Стојановић наглашава да је аутошовинизам дистанцирање од сопственог националног идентитета у његовом свеукупном облику - културном, социолошком и религијском.

- Његов коријен је у идеји стварања југословенске идеје, а што је нарочито изражено у комунизму. Југословенство као такво и није толико спорно, јер не постоји ниједан интелектуалац који је био његов противник. Јер коријен југословенства јесте српски идентитет. Међутим, појавом комунизма и идеје "братства и јединства", прећуткивањем геноцида над српским народом и, по мом мишљењу кључно, одступањем од српског православља које је темељ српског идентитета, израђа се наказни аутошовинизам - закључује Стојановић.