Опасни ратови који се воде без испаљеног метка

Хибридни рат је комфоран јер се води путем меке моћи: он је прикривен, перфидан, манипулативан и изненадан. Његов главни циљ није, као у класичном оружаном сукобу, ангажовање скупе војне силе која треба да надјача противничку, запосједне и држи под окупацијом одређени простор. То много кошта и има ограничен рок трајања. Хибридним ратом се јефтиним средствима освајају душе људи са противничке стране који се тако претварају у живу силу која се бори сама против себе и окупира сопствену земљу.

То су само неке од теза из изузетне књиге „Хибридни рат – од доктрине до праксе“ безбједносног стручњака др Марка Парезановића, редовног професора и једног од оснивача Академије за националну безбједност, чији је издавач „Печат“. Ово дјело је својеврсни „дестилат“ огромног теоријског знања и непосредног искуства из хибридно-ратних дејстава, што га чини јединственим и различитим од мора теоретско-аматерских памфлета на ову тему.

– Имао сам ту животну и професионалну срећу, али и несрећу да у различитим периодима будем и актер и свједок са обје стране хибридног фронта; деструктивно дејство хибридне ватре осјетио сам небројено пута. Околности су се тако сложиле да ова књига излази на крају постојеће и почетку нове епохе хибридног ратовања. Невоља је у томе што живимо у хибридном времену у правом смислу те ријечи. У региону у коме живимо најмање двије државе из окружења Србије су хибридне, плус једна хибридна творевина, насилно и вјештачки формирана на територији јужне српске покрајине. Ако се погледа шире геополитичко окружење, једноставно се долази до закључка да данашња Европска унија представља хибридну заједницу старих, уморних држава са огромним друштвено-цивилизацијским противрјечностима, а хомогенизовану са деформисаним системом вриједности и хибридним режимима. Данас у Европи углавном владају политичке мањине, а неће се погријешити ако се каже да су оне нелегитимног карактера, које са малом, а некада и минималном подршком народа у својим државама остварују пуну и доминантну контролу власти – каже проф. др Парезановић.

Он наглашава да хибридни рат увијек „левитира између мира и рата“ и да то стање константне деструкције и напетости може да траје дуго, исцрпљујући мету агресије, друштво или државу која се непрекидно налази у стању непосредне ратне опасности. Када се процјени да је жртва довољно ослабљена, он се лако може претворити у конвенционални оружани сукоб.

– Хибридни рат је изразито опасан облик агресије, јер његов фокус је борба за човјеков ум. Преко усмјереног психолошког дјеловања може се извршити „програмирање“ милиона умова и циљано друштво окупирати без испаљеног метка, подразумијева се уз преузимање свих најважнијих ресурса. Највећа опасност за човјечанство је упаривање хибридног ратовања и вјештачке интелигенције. Младе генерације ће све мање учити и читати, биће довољно да посједују мобилни телефон или таблет. Тамо ионако доста тога пише, али само оно што креатори софтвера желе да буде написано. Зато се мозак и интелект неће развијати на адекватан начин, ишчезнуће осјећај за промишљање, критичку мисао, лични став, макар био и погрешан. О свему томе неко други ће водити рачуна, људи ће се све више дехуманизовати и роботизовати. Зато ће хибридни рат доживљавати експанзију, јер ко буде контролисао људске умове, спроводио хибридне операције инжењеринга и манипулације свијешћу, тај ће контролисати народе, територије, ресурсе – упозорава др Парезановић.

Књига „Хибридни рат – од доктрине до праксе“ може се без дилеме упоредити са мемоарским дјелима војсковођа који су послије проласка „кроз ватру и воду“, суочавања са вјечном људском жудњом за моћи и необузданим страстима које она ослобађа, као и са релативношћу пораза и побједа, жељели да своја искуства оставе на општу корист, изнад свега своме народу. О томе свједочи и куриозитет да се аутор, иако универзитетски професор, не заклања иза цитата мисли других људи, табела, графикона и мноштва фуснота које се у нашој научној јавности тумаче као крунски доказ релевантности написаног, иако је ријеч најчешће само о интелектуалном кукавичлуку у одбрани сопственог мишљења.

– Ова књига је аутентично промишљање засновано и на теорији и на пракси. Иако дубоко свјестан да она неће измијенити готово ништа, да ће кинетичка енергија хибридног ратовања добијати на својој динамичности, те да ће хибридни сукоби постати све већи мултипликатор нових пријетњи, са моје стране ипак постоји амбиција да се ова тема приближи ширем читалачком кругу. Тим прије јер се у доступним текстовима, медијским садржајима и научним радовима на интернету налазе махом анализе које одишу једностраношћу или дјелимичном објективношћу, а које су претежно креиране у северноатлантским центрима – каже др Парезановић.

Он наглашава да хибридни рат није ствар будућности, већ садашњости, а да су његови протагонисти уграђени у свако друштво:

– Постоје политичке странке хибридног карактера, у многим институцијама распоређени су кадрови са хибридним дипломама, није ријеткост да усљед хибридизације у појединим друштвима најгори добијају одговорна мјеста. Хибридни су све више и међуљудски односи, засновани на голим интересима, издаји, лицемјерству, неморалу, бескичмењаштву, подаништву и најгорим морално-карактерним особинама. Хибридно се и комуницира, све мање путем личних сусрета, а све више преко друштвених мрежа. Институт пријатељства је све мање присутан, брачни и породични односи су све подложнији хибридизацији, да не помињемо бујање хомосексуализма, наркоманије, џендер идеологије и сличних тешких патолошких стања и појава. Штетне посљедице нису заобишле ни древне религије, па смо свједоци оснивања хибридних цркава попут оних у Украјини или Црној Гори, са амбицијом да се на тај начин формирају и на подручју Хрватске, Босне и Херцеговине и лажне државе Косово, гдје се вољом западних обавјештајних служби и преосталих Фанариота из Цариграда прави нови деформисани конгломерат, који носи све што је не само против Бога, вјере, хришћанства и православља већ и мирног, нормалног и цивилизованог живота и суживота.

На питање шта је хибридни рат није једноставно одговорити јер не постоји јединствена дефиниција. Он се никада не објављује, не постоје међународне конвенције које га регулишу, води се свим средствима, мимо свих правила.

– За разлику од конвенционалних, хибридни ратови не познају институте прекида ватре или примирја, они се воде далеко од очију јавности, али се њихове посљедице и те како осјећају. Најприближније је рећи да је то савремени облик вођења сукоба комбинованом употребом конвенционалних и неконвенционалних средстава, како би се постигли планирани политички циљеви и остварила стратешка предност над противником. Хибридно ратовање се најчешће врши политичким и економским дестабилизацијама, увођењем политичких или економских санкција, трговинским блокадама, берзанским манипулацијама, нападима на финансијски систем, те објекте критичне инфраструктуре и природне ресурсе, психолошко-пропагандним дјеловањем, сајбер нападима, извођењем специјалних војних операција, диверзија, саботажа, циљаном повредом граничних линија, оснивањем и ангажовањем приватних војних компанија, коришћењем „услуга“ терористичких група и организација, коришћењем људи из криминогене средине, миграната и миграционих таласа – набраја др Парезановић.

Он наглашава да је Србија од почетка распада Југославије изложена свим врстама хибридних напада међу којима су можда најподмуклији они који се изводе манипулацијама међународним институцијама, као што су Уједињене нације. Оне су се својом привидном неутралношћу показале као савршен механизам за стигматизацију цијелих народа, а Срби су били прве жртве те врсте хибридне агресије.

– Међународне резолуције и декларације су инструменти хибридног ратовања који се користе на стратегијском нивоу борбе. Њима се упире прстом у одређену државу, интернационализују се питања у оквиру једне земље или више њих. Преко такве активне спољнополитичке позиције могу се стварати услови за економске притиске, увођење санкција, дјелимични или потпуни прекид дипломатских односа све до легитимизације и легализације агресије. Све је то примијењено на СР Југославији и Србији. НАТО агресија 1999. је извршена уз грубо кршење међународног јавног права, без одлуке Савјета безбједности УН, што је преседан у међународним односима. Тада је погажен институт резолуција у оквиру УН, при чему је НАТО агресија била својеврсна „легализација“ система двоструких стандарда у међународним односима – каже др Парезановић.

Он подсјећа да је „диригованом“ резолуцијом СБ УН 1993. основан и контроверзни Хашки трибунал, који је декларативно представљен као међународни суд који ће допринијети задовољењу правде и помирењу међу народима бивше Југославије, а постао је извориште хибридног притиска и пристрасности, једностраности и политичког одлучивања приликом изрицања пресуда, спроводећи селективну правду. Примјер злоупотребе УН одиграо се и у мају 2024. када је Генерална скупштина на контроверзан начин усвојила резолуцију о наводном геноциду у Сребреници.

– Она је изгласана управо захваљујући подршци атлантистичких и великог дијела европских структура које су биле заинтересоване да би се, између осталог, „легализовале и легитимизовале“ њихове деструктивности на простору некадашње Југославије. Када је у питању хибридно ратовање уз помоћ међународних резолуција и декларација, врло опасан механизам су негативни психолошки ефекти по један народ, који могу да проистекну након њиховог усвајања и међународног легитимизовања. Наиме, посебно осјетљиве категорије друштвених односа су оне које су повезане са питањима ратних злочина, људским правима и слободама и слично; стога доношење таквих резолуција и декларација неминовно прави подјеле у друштву и негативно утиче на морал. Тада испливавају и појаве које се могу довести у везу са поремећајима на пољу моралних вриједности, због чега неријетко долази не само до опортуног већ и све израженијег калкулантског односа према национално значајним питањима. Усљед негативне пропаганде у народ се тихо увлачи црв сумње, морално-психолошка преиспитивања постају свакодневица, чиме се остварују когнитивни ефекти хибридног рата – каже др Парезановић.

Показало се да прикривеност, манипулативност и перфидност хибридних метода дају моћније резултате од класичне окупације војном силом и насиља које мобилише противника да узврати:

– Хибридно ратовање се води и употребом меке моћи гдје се одређене идеје, наративи, ставови или систем вриједности шире постепено, ненаметљиво ради њиховог добровољног усвајања и прихватања. Оно што се у једном друштву прихвати на такав начин је веома опасно, а истовремено веома дјелотворно са аспекта онога ко такве активности спроводи. Сваки насилни сценарио, може да произведе контраефекте или пак да егзистира у одређеном друштву искључиво док постоји дејство силе и притисак. Због тога хибридно ратовање у својој основи не садржи силу као главно средство принуде, као што је то случај са конвенционалним облицима ратовања. Стратешка предност се остварује спорије, али се ефекти задржавају дуже. Хибридно ратовање је зато постало доминантан модел савремених конфликата, гдје су се у сивим зонама изгубиле границе између рата и мира, готово увијек стварајући утисак борбе против невидљивог непријатеља.