„Кад изгубиш брата, мислиш да веће несреће нема…“ Потресно свједочење Радмиле Николић

„Кад изгубиш брата, мислиш да веће несреће нема. А онда, три године касније, изгубиш и мужа. Човјек више не зна одакле да скупља снагу.“

Радмила Николић из засеока Брана Бачићи код Кравице овако почиње своје свједочанство за Меморијални центар Републике Српске. У Одбрамбено-отаџбинском рату изгубила је брата Радомира Милошевића, стрица Милутина Милошевића и супруга Бранка Николића, а њена породица, као и већина српских породица из овог краја, остала је трајно обиљежена ратом.

ОБРТ Савановић се придружио ПСС-у

Радмила је рођена 1954. године у засеоку Брана Бачићи код Кравице. Одрастала је са братом јединцем у вриједној сеоској породици. Отац је радио као грађевинац широм бивше Југославије, а мајка је бринула о домаћинству. Живјело се од рада, а дјеца су, како каже, одмалена учила и школовала се, али и чувала стоку и помагала родитељима. Након удаје засновала је породицу са Бранком Николићем. Живјели су у Кравици, а пред сам рат преселили су се у Милиће, гдје је супруг добио стан преко предузећа „Боксит“. Ипак, викенде, празнике и славе проводили су у родном селу, окупљени са широм породицом.

ИЗЈАВА ДАНА: Бранимир Којић

„Никада никога нисмо мрзили. Свако је волио своју вјеру и своје обичаје. Само смо хтјели да живимо у миру.“Пред рат су, присјећа се, промјене постајале све видљивије. Људи су почели да праве залихе хране, путеви су постајали несигурни, а међу комшијама се осјећала напетост. Ипак, нико није могао да претпостави каква ће трагедија услиједити.

Први тежак ударац породица је доживјела када је погинуо њен брат Радомир Милошевић. Страдао је у засједи у рејону Глогове.

„Кад ми је брат погинуо, као да нам се свијет срушио. Знали смо да то више не може изаћи на добро.“

Радмила о брату говори са посебном емоцијом. Каже да је био дружељубив, да је волио људе, фудбал и пјесму, те да је био човјек који је цијенио слободу и свој завичај. Имао је два мала сина, од којих је један имао свега неколико мјесеци када је остао без оца.

„Овај млађи га није ни упамтио. Старији се сјећа само понечега – љуљашке испред куће и очевог камиона.“

Најтеже је, каже, било гледати њихову мајку.

„Сваке недјеље је ишла на гробље. Носила цвијеће, палиле смо свијеће. До посљедњих дана није престала да плаче за сином.“

Трагедија се ту није завршила.

Три године касније, у мају 1995. године, погинуо је и њен супруг Бранко Николић.

Тога дана кренуо је из смјене на обезбјеђењу рудника да са породицом оде у Кравицу, гдје је требало да буде откривен споменик Радмилином брату Радомиру. Због ратних околности, споменик није било могуће подићи раније.

Међутим, до Кравице није стигао. На Руповом брду колона је упала у засједу. Том приликом убијено је пет српских бораца, међу којима и Бранко Николић.

„Пошао је да идемо брату на споменик. Није стигао. Из засједе су их побили.“

Радмила каже да су касније слушали различита свједочења о том нападу и да су помињана имена лица која су у њему учествовала, али да до данас нико није одговарао за убиство њеног супруга.

Послије његове погибије остала је сама са тројицом синова. Најмлађи је имао годину и по дана.

„Питао је: ‘Гдје је мој тата?’ Није могао да разумије зашто се не враћа с положаја.“

Радмила каже да је, поред властите боли, најтеже било гледати како дјеца одрастају без оца и како њена мајка свакодневно тугује за сином.„Срце те боли и за дјецом што пате, и за мајком што плаче, а највише за онима којих више нема.“

Поред људских губитака, породица је током рата остала и без имовине. Куће су спаљене, Кравица је разорена, а живот који су годинама стварали нестао је за неколико дана.

Данас Радмила живи окружена својим синовима и унучадима. Каже да вријеме не може избрисати сјећања нити ублажити бол, али да јој снагу даје породица и успомена на брата и супруга.

„Пожелим својим синовима само једно – да буду као њихов отац. Да буду добри људи, да воле своје и да никоме не учине зло.“

За њу је, каже, највећа жеља да се рат више никада никоме не понови.

Комплетно свједочанство Радмиле Николић доступно је на званичној страници Меморијалног центра Републике Српске на сљедећем линку.

Поводом обиљежавања 34 године од страдања Срба у Средњем Подрињу и Бирчу, Меморијални центар Републике Српске приказаће серијал до сада недовољно познатих свједочанстава широј јавности о страдању српског народа на овом простору током Одбрамбено-отаџбинског рата. Свједочанства ће бити објављивана свакодневно на дигиталним платформама Меморијалног центра Републике Српске. Централна комеморација у сјећање на страдање 3.267 Срба Средњег Подриња и Бирча биће одржана у Братунцу 4. јула, уз овогодишњу поруку:

У БРАТУНАЦ СЕ НЕ ЗОВЕ, У БРАТУНАЦ СЕ ИДЕ.