(ФОТО) У БРАТУНАЦ СЕ НЕ ЗОВЕ, У БРАТУНАЦ СЕ ИДЕ: 34 године од страдања Срба у средњем Подрињу и Бирчу

У Братунцу ће 4. јула бити обиљежене 34 године од великог страдања Срба у средњем Подрињу и Бирчу, а парастос за 3.267 погинулих српских бораца и цивила из ове регије служиће Његова светост патријарх српски Порфирије. Програм ће почети у 9.00 часова дочеком патријарха код Храма Успјења Пресвете Богородице у Братунцу, у чијој ће порти Свету архијерејску литургију служити Његова светост, уз саслужење Његовог високопреосвештенства митрополита дабробосанског Хризостома и других архијереја Српске православне цркве.

У 11.30 часова кренуће литија од Цркве Успјења Пресвете Богородице до градског и војничког гробља у Братунцу, саопштио је Одбор за обиљежавање 34 године од српског страдања у средњем Подрињу и Бирчу.

На братуначком гробљу у 12.00 часова парастос за све погинуле српске борце и цивиле у средњем Подрињу и Бирчу служиће патријарх Порфирије, након чега је планирана бесједа патријарха, те обраћање званичника Републике Српске и Србије.

Након тога, код спомен-крста на братуначком гробљу биће положени цвијеће и вијенци и одржан културно-меморијални програм.

Обиљежавање 34 године српског страдања у Братунцу одржава се под слоганом "У Братунац се не зове, у Братунац се иде", чиме је упућен позив свим добронамјерним људима да дођу и одају почаст страдалим Србима овог краја у Одбрамбено-отаџбинском рату.

У Братунцу ће бити одата пошта свим српским жртвама из средњег Подриња и Бирча страдалим у Одбрамбено-отаџбинском рату, поводом 34 године од великог страдања Срба на Петровдан 1992. године у селима око Сребренице и Братунца, када је убијено 69, а заробљена су 22 војника и цивила, од којих нико није преживио.

Муслиманске јединице из Сребренице су током Одбрамбено-отаџбинског рата најчешће нападале српска села на највеће православне празнике, а на Петровдан 1992. године напале су села Залазје, Биљачу, Сасе и Загоне убијајући све што су стигли, пљачкајући и палећи српску имовину.

Тако су наставили реализацију плана етничког чишћења започетог у априлу исте године, према којем су уништавали све што је српско, да би трагове постојања Срба на овим просторима потпуно затрли, јер су, осим убијања и прогона цивилног становништва и уништавања имовине, уништавали и српска гробља и богомоље.

Муслиманске снаге су током цијеле 1992. године нападале српска села и убијале и уништавале све што је српско, починивши бројне масовне злочине над српском нејачи у селима око Сребренице и Братунца.

Да би заштитила српско становништво у средњем Подрињу од уништења, Војска Републике Српске у прољеће 1993. године покреће контраофанзиву, али до ослобађања Сребренице није дошло због интервенције међународне заједнице која је ову, тада муслиманску, енклаву прогласила заштићеном демилитаризованом зоном УН.

Муслиманска команда припремала је акције и користећи заштиту међународних војних снага /Унпрофор/ организовала нападе на српске положаје, посебно 1995. године, када су јаке снаге из заштићене зоне кренуле у напад на команду Главног штаба Војске Републике Српске у Црној Ријеци код Хан Пијеска.

Тај напад је разбијен и убрзо је услиједило ослобађање Сребренице, која у јулу 1995. године улази у уставноправни поредак Републике Српске.