Данас је Свети Новомученик Вукашин Јасеновачки: Дан сјећања на херцеговачког страдалника и његове бесмртне ријечи

Данас славимо Светог новомученика Вукашина, симбол српског страдања и вјере, чији је небески мир прекинуо крвави пир усташког кољача у логору смрти Јасеновац.

Вукашин Мандрапа, српски сељак из села Клепци у Херцеговини, канонизован је 1998. године за светитеља, добивши име Свети Новомученик Вукашин Јасеновачки, чији се спомен слави 29. маја.

Старца Вукашина је након свирепог мучења у јануару 1943. године заклао усташа Жиле Фригановић, који је након тог чина полудио. Оно што усташки кољач никад није могао да заборави био је тај небески мир на лицу старца и смирени поглед, због којег те ноћи више никога није могао да убије, иако је већ заклао преко хиљаду људи. А ријечи: „Само ти, дијете, ради свој посао“, сваки пут би га прекидале када би се изнова дохватио каме.

Забиљежено је да Вукашин уопште није био старац, већ зрелији човјек, али је имао зараслу просједу браду кријући се по шумама. Родом је из села Клепци, на источној обали Неретве, наспрам Чапљине. Побијена му је цијела породица, а њега су ухватиле усташе и депортовале га у Сарајево, а одатле 1942. године у „фабрику смрти“ – усташки логор Јасеновац.

Јануара 1943. године усташе су организовале такмичење у клању логораша, махом православних Срба. Кладили су се ко ће заклати више људи, као да су овце. Оно што се тада десило забиљежио је неуропсихијатар доктор Недо Зец, који је, између осталих, записао и „исповијест“ кољача који је те ноћи убио 1.100 људи, а посљедња жртва му је био Старац Вукашин.

„Вукашине Херцеговче, Нови Српски Страстотерпче, Христа ради Ти пострада у логору Јасеновац. Када Те мучитељ ножем клаше, Ти њему кротко говораше: 'Само ти, дијете, ради свој посао', јер нама је Христос живот вјечни дао. Њега моли, Мучениче, као Спаса свију, да спасе и род наш Православни.“

Усташа који је ово причао доктору Зецу, између осталог је рекао:

„Тада смо Перо Брзица, Зринушић, Шипка и ја опкладили се ко ће те ноћи заклати највише логораша. Обузео ме те вечери неки необични занос, чинило ми се као да сам на деветом небу, никад у животу нисам осјетио такво блаженство, и већ послије неколико сати био сам заклао 1.100 људи.

Угледао сам једног постаријег сељака, који са неким несхватљивим миром стоји и спокојно гледа како ја кољем жртве. Тај ме његов поглед некако пресјекао. Сазнао сам да је то Вукашин из Клепаца. Он је све то говорио с неким недокучивим миром који је мене теже погађао него сва стравична кукњава око нас.

Издвојио сам га и наредио му да викне: 'Живио поглавник Павелић!', или ћу му одсјећи ухо. Вукашин је ћутао. Откинуо сам му ухо. Он није рекао ни ријеч. Откинуо сам му и друго ухо. Вичи: 'Живио Павелић!', или ћу ти откинути нос! Он је ћутао као заливен. Тада сам му откинути нос. А кад сам му по четврти пут заповједио да узвикне 'живио Павелић' и запријетио му да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме погледао и полако и разговјетно ми је добацио: 'Само ти, дијете, ради свој посао!'

Послије свега, ова његова посљедња ријеч потпуно ме избезумила... Тада у мени нешто препукло, и те ноћи више нисам могао да кољем. Од те ноћи више немам мира. Кад год покушам поново да доживим онај посебни занос и блаженство, увијек ме изненада простријели Вукашинов поглед.“

Духовна поука данашњег празника почива у оном необјашњивом, небеском миру којим је Вукашин одговорио на незамисливо зло. У народу се вјерује да је на овај дан најважније сачувати унутрашњи спокој и не подлећи гњеву. Данас се практикује хришћанско трпљење, јер се сматра да тишина и смиреност пред неправдом посједују већу снагу од било које ријечи. Овај дан нас опомиње да се истинска побједа над злом остварује кроз честитост, чиме се чува образ и насљеђе оних који су и у најтежим мукама остали непоколебљиви у својој вјери.