Ближе се Михољске задушнице: Један обичај се никако не смије прескочити

Михољске задушнице обиљежавају се увијек суботом, уочи празника Михољдана, а ове године падају 10. октобра.

На Задушнице се у црквама служе света литургија и парастос за упокојене, а вјерници обилазе гробове својих најмилијих, каде их тамјаном и моле се за покој њихових душа.

Често се у име упокојених сиромашнима дијеле дарови, како би се показало милосрђе. Према вјеровању наших предака, на гробље би требало кренути што раније, током пријеподнева, како би се сви обичаји обавили док има дневног свјетла.

Важно је напоменути да суштина Задушница није у количини хране и пића која се износи на гробље, нити у величини букета цвијећа. Српска православна црква као најважније истиче молитву за душу покојника, љубав и сјећање.

Обичаји и вјеровања

На Михољске задушнице вјерници одлазе у цркву, гд‌је се служи парастос, односно молитва за покој душа упокојених. Након тога, обичај је да се обиђу гробови најближих, запали свијећа и изговори молитва:

„Бог да им душу прости и упокоји их гд‌је праведници почивају.“ На гробље се носе кувано жито, вино, колач и свијеће. Жито симболизује васкрсење и нови живот, вино подсјећа на крв Христову, а свијећа означава свјетлост вјечности.

У многим крајевима Србије обичај је да се храна поређа на гроб, а затим подијели сиромашнима или комшијама „за душу“. То је знак да љубав и доброта не престају ни када се физички живот заврши.

У народу постоји вјеровање да је најбоље носити хризантеме, јер цвјетају крајем јесени и почетком зиме, а симболизују пролазност, жаљење и смрт. Кале и љиљани симболизују одлазак душе на други свијет, а уколико је особа преминула млада, и невиност. Цвијеће на гробљу, уопштено, треба да симболизује пролазност јер вене и суши се.

Већини људи цвијеће је ипак само украс који носе на гробље како би гробови изгледали љепше, али има и оних којима је посјета гробу прилика за молитву за своје покојне.

Тада полагање цвијећа и паљење свијећа на гробу представљају спољашњи израз љубави према онима који ту почивају. Тиме показујемо да их волимо, да мислимо на њих и да желимо њихово спасење.

Задушнице су и дан праштања и помирења. Вјерници се сјећају својих покојника без туге и очајања, већ са надом и вјером у вјечни живот. Каже се да онај ко на Задушнице запали свијећу, пали је и за своје претке, али и за све оне који немају никога да их се сјети.

Тога дана није прикладно обављати тешке послове, већ вријеме треба посветити молитви, породици и сјећању.

Задушнице се обиљежавају у вријеме такозваног Михољског љета, када природа још једном, током јесени, засија благом топлотом. Зато народ вјерује да су Михољске задушнице благе и мирне, као што треба да буде и душа сваког човјека који се тога дана моли за своје ближње.

Молитва за покојне

„Помени, Господе, оце и браћу нашу уснуле у нади на васкрсење у живот вјечни, и све упокојене у побожности и вјери, и опрости им свако сагрјешење, хотимично и нехотимично, што сагријешише ријечју, или д‌јелом, или мишљу.

И усели их у мјеста свјетла, у мјеста свјежине, у мјеста одмора, одакле одбјеже свака мука, жалост и уздисање, гд‌је гледање лица Твога весели све од вијека свете Твоје.

Даруј им царство Твоје и учешће у неисказаним и вјечним Твојим добрима, и наслађивање у Твом бесконачном и блаженом животу.

Јер си Ти живот, и васкрсење и покој уснулих слугу Твојих, Христе, Боже наш, и Теби славу узносимо са беспочетним Твојим Оцем и Пресветим, и Благим, и животворним Твојим Духом, сада и увијек и у вијекове вијекова. Амин”, пише Курир.