Alarmantno u azilu na Manjači: Volonteri tvrde jedno, Grad drugo

Situacija  u  azilu  na  Manjači  je  na  rubu  katastrofe.  Nakon  što  su  gradske  vlasti  odlučile  otvoriti  vrata  azila,  volonteri  su,  kako  su  nam  rekli,  zatekli  užas,  daleko  od  onoga  što  bi  trebalo  da  bude  utočište  za  napuštene  životinje.

Leševe  pasa,  izglednjele  „kosture“  životinja,  pse  smještene  u  hladnim  hangarima  bez  osnovnih  higijenskih  uslova,  hranu  lošeg  kvaliteta...  U  takvom  okruženju  životinje  su  bile  primorane  da  se  hrane  ostacima  hrane  kontaminirane  sopstvenim  fekalijama.

Predstavnik  Građanske  inicijative  za  azil  na  Manjači  Mila  Šarić  rekla  je  za  Provjereno.info  da  su  nakon  ovakvih  šokantnih  propusta  i  potpunog  zanemarivanja  dobrobiti  životinja,  borbu  za  azil  i  pse  pokrenuli  i  sa  pravne  strane. 

“Redovno  dostavljajmo  prijave  Gradskoj  upravi,  a  angažovali  smo  i  advokata  kako  bi  pravdu  potražili  pred  sudovima  i  inspekcijskim  organima. Napisali  smo  prijave  za  nerad  radnika  u  azilu,  za  nehranjenje  životinja  i  drugo.  Angažovali  smo  i  advokata  za  ozbiljnije  stvari,  sve  je  još  u  procesu  ali  idemo  do  kraja.  Tražićemo  odgovornost  svih  odgovornih  za  stanje  u  azilu“,  rekla  je  Šarićeva.

Nakon  što  su  u  azilu  zatekli  katastrofalne  uslove,  odmah  su  pokrenuli  akciju  sakupljanja  hrane  kao  i  obezbjeđivanje  novca  za  troškove  u  veterinarskim  ambulantama  u  kojima  su  liječili  pse  jer  azil  dva  mjeseca  nije  imao  veterinara.

„Zato  su  i  otvorili  vrata  azila,  da  bi  volonteri  mogli  ući  i  raditi  posao  koji  oni  nisu  htjeli.  Od  početka  septembra  do  danas  smo  sakupili  3.860  kg  hrane  koja  je  koštala  oko  15.670  KM.  Odvezli  smo  više  od  30  kućica,  građevinski  materijal  kako  bismo  ogradili  ispust  koji  su  navodno  napravili  ali  je  bilo  neiskoristiv,  voda  je  bila  zaleđena.  Nisu  ispunili  ni  jednu  tačku  zakona  da  bi  osposobili  azil“,  kazala  je  Šarićeva. 

Ističe  da  su  dvije  volonterke  sa  vojskom  otišle  na  Manjaču  kada  je  prošlog  mjeseca  napadao  snijeg.  Kaže  da  su  pješke  probijale  smetove  da  bi  stigle  do  azila  i  nahranile  promrzle  i  ogladnjele  pse  koje  niko  nije  obišao.

„Nakon  što  su  volonterke  nahranile  pse,  Boriša  Mandić  i  jedan  od  radnika  su  navodno  otišli  i  odnijeli  hranu  u  azil  koja  je  trebalo  da  bude  za  nekoliko  dana.  Odmah  sam  dobila  snimke  i  informacije  da  su  odnijeli  samo  dvije  vreće  hrane.  Tako  da  svaka  koja  izađe  iz  njihovih  usta  je  laž.  U  azilu  se  trenutno  nalazi  oko  120  pasa“,  istakla  je  Šarićeva. 

Osvrnula  se  i  na  nedavnu  izjavu  portparolke  Gradske uprave  Banjaluka Adriane  Basare  koja  je  govorila  o  akciji  „Udomi  ljubav“  te  o  stanju  azila  na  Manjači. 

„Oni  imaju  stranicu  koju  vodi  Grad  putem  koje  navodno  udomljavaju  pse  ali  otvoreno  kažem,  ne  udomljavaju  oni  već  mi.  Prema  našoj  evidenciji,  udomili  smo  oko  40  pasa.  Kaže  da  su  odlučili  da  dopuste  volonterima  da  uđu  u  azil,  pa  nema  oni  šta  da  dopuštaju  jer  prema  zakonu  moraju  držati  azil  otvoren  osam  časova.  Kaže  da  gore  rade  tri-četiri  radnika,  a  kompletne  praznike  je  radio  samo  jedan  čovjek.  Ma,  da  ne  pričam  o  njihovim  radnicima,  jedan  je  u  azil  zaražen  parvovirusom  unio  štenca  za  koje  smo  se  borili  kasnije  da  ih  spasimo.  Znao  je  šta  radi“,  izjavila  je  Šarićeva.

Kako  kaže,  Grad  Banjaluka  ne  želi  da  razgovara  sa  ovom  građanskom  inicijativom  koju  broji  oko  700  građana  koji  godinama  spasavju  pse  i  bave  se  ovom  problematikom.

„Mi  smo  za  njih  persone  non  grata  i  oni  neće  da  razgovaraju  sa  nama.  Bavimo  se  samo  istinom,  nema  potebe  da  išta  lažemo,  da  uljepšavamo  ili  poružnjujemo  situaciju  već  da  je  predstavljamo  onakvom  kakva  jeste.  Njima  to  ne  odgovara  i  smeta.  Nakon  Mandićeve  izjave  da  je  to  jedan  od  najboljih  evropskih  azila  uđemo  gore  i  zateknemo  onakvo  stanje.  Evidentno  je  ko  laže  i  ko  šta  priča.  Nismo  poželjni  jer  ne  želimo  da  uljepšavamo  stvari  i  da  podržavamo  priču  Gradske  uprave  „mi  smo  ovo  uradili“  jer  oni  nisu  ništa  uradili“,  kazala  je  Šarićeva.

Dodaje  da  su  imali  bitnu  akciju  kojom  su  uspjeli  za  samo  jedan  dan  da  sakupe  novac  i  ograde  nadstrešnicu  za  pse.

„Ograda  oko  azila  nije  funkcionalna,  puna  je  rupa  i  psi  izlaze.  Da  Gradska  uprava  ne  bi  te  pse  ponovo  vratila  u  hangar,  odlučili  smo  da  ogradimo  nadstrešnicu  nabrzinu  samo  da  ih  ne  vraćamo  tamo“,  zaključila  je  Šarićeva.

Stručni  savjetnik  u  Odjeljenju  za  komunalne  poslove Boriša Mandić rekao je za Provjereno.info da ništa od navedenog nije istina kao i da hrana za pse nikada nije bila upitna.

„Nije  bilo  nedostataka  hrane i nije  istina  da  su se  odnijele samo dvije  vreće. Kada je napadao snijeg, došli smo sa 500 kg hrane gore. Međutim, pristup  do  azila  je  bio  otežan, bilo  je  nemoguće  i  pješke  prići  pa  smo  na  ramenima  odnijeli  četiri  vreće,  oko  60  kg,  što  je bilo  dovoljno  za  dva  dana. Kada je put prokrčen, odnijeli smo ostatak hrane“, rekao je Mandić.

Ističe da je ovo jedini javni azil u Srpskoj te da se ulažu napori da se njegov rad još poboljša. Kako kaže, nastoje organizovati rad tako da Grad i volonteri upravljaju azilom.

„Stanje uopšte nije alarmantno, azil svakog dana napreduje, a od septembra radimo i na reorganizaciji. Ranije je azil funkcionisao na način da GU nije upravljala njime nego  je sve bilo povjereno profesionalcima odnosno veterinarskim ambulantama. Aktivisti su ukazali na to da  ambulante ne upravljaju poslom kako treba i iz tog  razloga  smo  raskinuli  ugovor  sa  njima. Nastojimo napraviti novu priču gdje će Grad  preuzeti  upravljanje  azilom  zajedno  sa  volonterima.  Ali, ponovo  se  pojavljuju  aktivisti  koji  imaju  neke  svoje  lične  interese  i  opstruišu  ovu  priču  oko  uređenja  azila, ali i  tu  pokušavamo  naći  kompromis“, naglasio je Mandić.

Grad Banjaluka već 15-ak godina, kako kaže, izdvaja u prosjeku 200.000 KM za upravljanje azilom. Trenutno su vrata  azila  po  prvi  put  otvorena i prema Mandićevim riječima, svaki dan se sve  više pasa udomljava te će ova priča biti  zaokružena  za  nekih  mjesec  dana  i stanje će biti odlično.

„Izdvajamo oko  15.000  KM  mjesečno. S obzirom  da  se  poremetio  sistem  javnih  nabavki  gdje  imamo  problem  ne  samo  mi  već i svi u  BiH,  nismo  uspjeli  okončati  veliku  nabavku  i  onda  smo  svaki mjesec  kupovali  zalihe  za  taj  mjesec. Nije  istina  da  hrane  nema,  treba  nam  tri do četiri hiljade maraka  mjesečno  za  hranu. Volonteri  su  takođe  donirali  sredstva  za  hranu,  to  je  nesporno.  Svaki  azil  na  svijetu  i  funkcioniše  na  principu  donacija“, objasnio je Mandić.

Dodao je da u azilu aktivno rade četiri čovjeka.

„Fizički posao  na  hranjenju pasa rade tri  radnika,  jedan hvatač  je na terenu ali  povremeno radi i u azilu. Imamo i voditelja azila koji upravlja i zaprima  prijave,  vodi  evidenciju  hrane, vode, komunicira  sa  doktorima i drugo“, zaključio je Mandić.

Dugogodišnji  volonter  i  veterinarski  tehničar  Milan  Minja  Savanović  takođe  je  duboko  zabrinut  zbog  stanja  u  azilu.  Prema  njegovim  riječima,  trenutna  situacija  prijeti  ozbiljnim  posljedicama  uključujući  potencijalno  širenje  bjesnila  među  životinjama  što  bi  moglo  dovesti  do  problema  za  koji,  kako  kaže,  „ne  bi  bilo  rješenja“.

„Nisu  poznati  podaci  koliko  je  pasa  sahranjeno  i  eutanazirano,  a  da  ne  pričamo  o  stanju  pregleda  vakcinacija,  o  uzorcima  na  brucelozu,  nemamo  evidenciju  ni  koliko  je  pasa  pušteno  iz  azila  i  koliko  ih  je  u  Banjaluci.  Iz  Grada  ne  nude  nikakvo  rješenje  niti  model.  Nedavno  sam  se  samoinicijativno  obratio  ministru  poljoprivrede  upozorivši  ga  na  problem  sa  šakalima  čija  populacija  rapidno  raste.  Ako  se,  ne  daj  Bože,  pojavi  bjesnilo  među  psima  lutalicama,  suočićemo  se  s  ogromnom  krizom  za  koju  ne  postoji  lijek“,  zabrinut  je  Savanović.

Prema  njegovom  mišljenju,  Grad  ne  želi  da  sluša  struku  te  nema  fond  odakle  izdvaja  sredstva  za  azil.  Zbog  toga  su  volonteri  primorani  da  obezbjeđuju  hranu  i  sve  ostalo  što  je  potrebno  za  funkcionisanje  azila. 

„Jedan  azil  da  bi  funkcionisao  mora  imati  veterinarsku  stanicu,  karantinsko  mjesto,  dvoje-troje  zaposlenih,  veterinara,  tehničara,  hegijeničara.  Vrata  azila  moraju  biti  otvorena  24  časa  za  posjetioce,  moramo  stalno  biti  dostupni  ljudima  koji  žele  da  ih  udome.  Već  postoje  modeli  drugih  zemalja  koji  se  mogu  prepisati“,  objašnjava  on.

Iz  dugogodišnjeg  iskustva,  Savanović  je  već  iznosio  i  nekoliko  prijedloga  za  rješavanje  problema.  Prvi  korak,  prema  njegovom  mišljenju,  jeste  identifikacija  i  označavanje  pasa. 

„S  obzirom  na  to  da  je  Banjaluka  izgleda  stacionar  za  pse  i  iz  okolnih  opština  i  gradova,  predložio  sam  da  popišemo  banjalučke  životinje  i  da  ih  označimo  čipovima,  a  to  bi  trebalo  da  urade  i  ostale  opštine.  Tako  bismo  kada  pronađemo  životinju  sa  označenim  čipom  obradili  je,  ispostavili  račun  te  vratili  u  njihove  lokalne  zajednice“,  rekao  je  Savanović. 

Njegov  drugi  prijedlog  je  da  se  stane  ukraj  štancerima  pasa.

„Trebalo  bi  da  se  napravi  stroža  kontrola  na  terenu.  Da  se  utvrdi  koliki  je  broj  ljudi  koji  nemaju  registrovane  odgajivačnice,  ne  plaćaju  porez  državi,  da  vidimo  ko  su  ljudi  koji  ispuštaju  pse,  drže  ih  neovlašteno,  koji  je  to  uopšte  broj  pasa  i  kakvi  su  uslovi  u  kojima  borave“,  objašnjava  Savanović.

Smatra  da  se  program  „Dog  trust“  nije  dobro  pokazao.  Prema  njegovim  riječima,  životinje  je  potrebno  sterilisati  i  kastrirati,  ali  ne  nakon  toga  vraćati  na  ulicu  već  udomljavati.

„Mučki  životinju  pokupe  sa  ulice  i  ona  već  prvim  kontaktom  ima  averziju  prema  čovjeku.  Hvata  je  sajlom,  dovodi  do  ambulante,  operiše  i  vraća  na  mjesto  gdje  je  već  bila.  Šta  je  toj  životinji  ostalo  nego  da  ima  verziju  prema  čovjeku?  Na  tom  mjestu  kada  naiđe  čovjek,  ona  će  ga  napasti  jer  ju  je  čovjek  maltretirao,  hvatao,  trgao,  vozio  u  kombiju...  Ovo  je  problem  svih  nas.  Ponavljam,  ne  daj  Bože  da  dobijemo  bjesnilo  na  ulicama“,  zaključio  je  Savanović.