Висока интелигенција има цијену?

Иако се интелигентни људи често сматрају успјешним у везама, на послу и уопштено у животу, њихова промишљеност и аналитичност доносе и бројне изазове које просјечна особа не примјећује.

Многи би жељели бити паметнији, али стварност живота високо интелигентних особа често је сложенија него што се чини.

Од сталног предвиђања најгорих исхода до проблема с проналажењем заједнице којој би припадали, то су специфичне потешкоће које само они заиста разумију.

То је посебно изражено ако су одрасли под притиском да непрестано "доказују" своју интелигенцију, због чега у одраслом узрасту могу запети у рутини испуњеној бригом, тјескобом и изолацијом.

1. Стално размишљање о најгорем сценарију

Многи људи с високим коефицијентом интелигенције боре се с песимизмом и увијек размишљају о најгорем могућем исходу јер су природно свјеснији свих застрашујућих и сложених аспеката живота.

Они не прелијећу површно преко вијести као већина, већ их дубље анализирају, а њихов ум непрестано успоставља везе, што их увијек подсјећа на најгоре што би се могло догодити.

То је дио сложенијег разлога зашто су интелигентни људи подложнији развоју проблема с менталним здрављем, објашњава студија објављена у часопису Интеллигенце.

2. Нереално високи стандарди

Било да је притисак за успјехом самонаметнут због перфекционизма или долази извана због стереотипа о "надареним" људима, испуњавање нереално високих очекивања једна је од специфичних борби високо интелигентних људи.

Ти притисци не само да стварају непотребан стрес и тјескобу у свакодневном животу, већ се такве особе често боре и са занемаривањем властитих потреба и слабости како би се усредоточиле на постигнућа, објашњавају стручњаци из Харвард Бусинесс Ревиеwа.

3. Претјерано размишљање и непрестана брига

Према студији објављеној у часопису Фронтиерс ин Еволутионарy Неуросциенце, интелигентни људи склонији су вишим нивоима бриге и тјескобе.

Претјерано анализирају и тешко им је "искључити" ум кад су анксиозни, што доводи до спирала интензивног премишљања и изолације.

Без обзира на то утичу ли те спирале негативно на њихово ментално здравље, односе с другима или на вријеме које би требали искористити за опуштање, они се свакодневно суочавају са симптомима хроничног прекомјерног размишљања и бриге.

4. Стална потреба за такмичењем

С обзиром на то да многи бивши "надарени клинци" и интелигентне одрасле особе осјећају притисак да стално "доказују" своју интелигенцију, не чуди што им друштвено поређење и такмичење постају дио свакодневице.

Иако се то не догађа искључиво интелигентним људима, многи од њих осјећају појачану обвезу да друге подсјећају на своје вјештине. То не само да ствара осјећај унуташње кривице када се одлуче одмарати, већ и оптерећује друштвене односе који би им требали доносити радост.

5. Осјећај да их нико не разумије

Осјећај несхваћености темељна је компонента искуства многих интелигентних људи, а посебно паметних жена, чија се интелигенција и одлучност често погрешно тумаче као ароганција. Због притиска да се доказују, такмиче и успоређују, другима је тешко саосјећати или се повезати с њима.

Слично као што интровертне особе често погрешно схватају због њихове склоности самоћи, паметне људе осуђују због њихове самосвијести и амбиција, чак и када истовремено чезну за повезаношћу и припадањем.

6. Нестрпљивост према незнању

Иако су многи људи с високим ИQ-ом стрпљиви и емоционално стабилни, према студији из часописа Ецономиц Леттерс, тешко подносе незнање, намјерну неспособност и неучинковитост.

Било да се ради о лијеном колеги на послу или покушају вођења дубоког разговора с неким ко теорије завјере прихвата као чињенице, тешко им је размишљати на површном нивоу како би се ускладили с другима те често постају изнервирани и нестрпљиви.

7. Честе егзистенцијалне кризе

Према лиценцираном савјетнику Самуелу Коленбергу, многи интелигентни људи, склони сложеним и апстрактним обрасцима размишљања, изложени су већем ризику од честих егзистенцијалних криза.

Они живот проматрају кроз много дубљи угао од већине те су, осим што планирају и брину о најгорем сценарију, често исцрпљени стварношћу вијести, свјетским проблемима и друштвеном неправдом.

За разлику од већине, не могу једноставно пријећи преко застрашујућих вијести или животних реалности, због чега се с егзистенцијалним кризама често носе сами.

8. Социјална исцрпљеност

Будући да многи интелигентни људи имају интровертне склоности, не изненађује да се често суочавају са социјалном исцрпљеношћу. Ако немају снажан друштвени круг за изградњу смислених односа и дубоких разговора, површност и успутни разговори брзо им троше социјалну енергију.

Они чезну за смислом и дубином како би задовољили своје мисаоне обрасце, што често не могу добити из разговора на послу или с непознатим људима.

То брзо доводи до умора и усамљености ако у близини немају блиске пријатеље.

9. Строга самокритичност

С обзиром на склоност постављању високих стандарда, такмичењу с вршњацима и упоређивању с другима како би доказали своју интелигенцију, не изненађује да се многи људи с високом интелигенцијом непрестано боре с негативним унутрашњим дијалогом, критиком и осуђивањем.

Иако се то понекад може чинити као неизбјежан начин потицања мотивације, студија из часописа Сциентифиц Репортс открила је да негативан самоговор заправо кочи когнитивне процесе.

Дакле, омаловажавајући се и намећући си неодрживе рутине, они заправо саботирају управо ону интелигенцију која им је потребна за сналажење у животу.

10. Тешко проналазе осјећај припадности

Многим је људима с високом интелигенцијом изузетно тешко пронаћи "своје људе" који дијеле сличне мисаоне обрасце. Будући да се муче с површним разговорима који воде до јачих, смисленијих односа, често се налазе у зачараном кругу усамљености, претјераног дијељења информација и социјалне изолације.

Они су у суштини друштвена бића, али без правог окружења, људи и заједница с којима би се повезали, често остају усамљени.