Naučnici testirali DNK Srba i Hrvata: Evo šta su otkrili

Када се Срби и Хрвати нађу за истим столом, расправе о политици, језику или музици често постану бурније него што би требало.

Ипак, занимљиво је да се те разлике готово утопе чим се пређе граница – тамо гдје „шаргарепа” и „мрква” значе исто, а „парадајз” и „парадајза” губе сваку симболичну тежину.

Упркос сличностима у језику, исхрани и темпераменту, вијекови историјских сукоба створили су утисак да их више тога раздваја него повезује. Међутим, најновије научно истраживање показује супротно – Срби и Хрвати генетски су много сличнији него што би многи претпоставили.

Мултидисциплинарно истраживање које су спровели Институт за еволуциону биологију у Шпанији, Универзитет Западног Онтарија и Харвард, објављено у у престижном часопису Cell, носи наслов „Генетска историја Балкана од римске границе до сеобе Словена“.

Узорци из доба сеобе народа

Ријеч је о пројекту у којем је учествовало чак 70 научника, међу њима више од 30 стручњака из Хрватске – антрополога, генетичара и историчара. Анализирали су комплетне геномске податке 146 древних појединаца, пронађених углавном на простору Србије и Хрватске, како би реконструисали генетску слику Балкана током првог миленијума након Христа.

У истраживању је коришћено 58 узорака с локалитета у Хрватској, од античких градова до раносредњовјековних села.

„Студија се фокусирала на период римског освајања и владавине над овим просторима, отприлике од 1. до 400. године, те на период сеобе народа и раног средњег вијека, између 400. и 900. године. Већина узорака подстиче управо из тих раздобља – из римских урбаних центара попут Задра, Виминација (данашњи Костолац у Србији), Сиска, Осијека и Ниша, али и из мањих руралних заједница које су доминирале у раном средњем вијеку, попут Бојне, Нуштара и Јагодњака. Неколико узорака је и млађе, а најновији подстичу из Лепенског вира у Србији из 15–16. вијека и из Косиња у Лици из 17–18. вијека“, рекао је за Јутарњи један од коаутора студије, др Марио Новак из Института за антропологију.

Словеначки генетски слој

Прекретница у генетској слици региона догодила се након што је Римско царство у 6. вијеку изгубило контролу над Балканом. Тада, према студији, долази до масовног досељавања популација генетски сличних данашњим словеначким народима источне Европе.

Научници су открили да тај „словеначки генетски слој“ данас чини 30 до 60 одсто поријекла савремених балканских народа, што представља једну од највећих демографских промјена у Европи раног средњег вијека.

Др Новак истиче да је ово тек увод у шири научни пројекат – ускоро се очекује објава већег истраживања под вођством Харварда, које ће детаљније обрадити генетску историју савремених становника југоисточне Европе.

Гени бришу границе

„Овим истраживањем добили смо непобитне биолошке доказе о масовном насељавању појединаца и заједница које говоре словеначким језицима током раног средњег вијека на подручје Балкана – све до Грчке и Егејских острва. Већина генетског насљеђа данашњих становника ових простора подстиче управо из тих сеоба. Словеначка генетика, према тренутним резултатима, чини између 50 и 60 одсто генетског насљеђа Срба и Хрвата, а што се иде јужније, тај проценат опада.

Но, важно је нагласити да је у наше генетско насљеђе уграђен и значајан дио ДНК древних становника ових простора – од бронзаног и гвозденог доба, па до римских досељеника из разних крајева Римског царства“, појаснио је Новак.

Другим ријечима, историја Балкана исписана је заједничким генетским кодом – без обзира на данашње државне границе и идентитетске разлике.

Римско царство као „генетски миксер“

„У овом истраживању потврђено је присуство неколико особа које су током римске владавине стигле из далеких крајева, чак из Африке, и овдје живјеле и умрле. Један од њих био је одрасли мушкарац из Виминација, који подстиче из подсахарске Африке, вјероватно из Судана, изван граница Римског царства. Умро је у 2. вијеку након Христа и сахрањен је с уљаницом на којој је приказан орао – симбол бога Јупитера, једног од најважнијих римских божанстава.

Друга особа афричког поријекла пронађена је у Задру, тадашњој римској колонији Иадер. Ријеч је о млађем мушкарцу из 2. или 3. вијека, који подстиче из сјеверне Африке, вјероватно из римских провинција као што су Египат, Киренаика или Триполитанија. Ово није био једини такав примјер у Задру, што свједочи о изузетној мобилности тадашњих људи и ефикасности римског система путева, као и о значају Задра као трговачке луке у којој су живјели појединци из свих крајева Царства“, нагласио је Новак, преноси Дневно.

Ово истраживање не открива само генетску сродност Срба и Хрвата, већ и ширу слику међусобног прожимања народа, култура и идентитета који су вијековима обликовали југоисточну Европу.

Границе се, чини се, могу повући на карти – али не и у нашој ДНК.