Научна студија показала каква храна подстиче рак јетре

Један од највећих фактора ризика за развој рака јетре је исхрана богата мастима. У новој студији научници су открили како масна храна препрограмира ћелије јетре и чини их подложним да постају канцерогене, саопштио је Технолошки институт Масачусетса (МИТ).

Истраживачи су открили да се, као одговор на исхрану богату мастима, зрели хепатоцити у јетри враћају у незрело стање налик матичним ћелијама. То им помаже да преживе стресне услове које ствара масна исхрана, али дугорочно их чини склонијим развоју канцера.

– Ако су ћелије приморане да се изнова суочавају са стресором, као што је исхрана богата мастима, оне ће чинити ствари које ће им помоћи да преживе, али уз ризик од повећане подложности туморогенези – рекао је Алекс К. Шалек, директор Института за медицинско инжењерство и науке (ИМЕС), професор и члан Института за истраживања канцера на МИТ-у.

Истраживачи су такође идентификовали неколико транскрипционих фактора који, како се чини, контролишу ово враћање у незрело стање, за које верују да би могли бити добре мете за лијекове који помажу у спречавању развоја тумора код пацијената са високим ризиком.

Исхрана богата мастима може довести до упале и накупљања масти у јетри, стања познатог као стеатотска болест јетре, наводи се у студији објављеној у журналу Целл. Ова болест, коју такође могу изазвати различити дуготрајни метаболички стресови попут прекомерне конзумације алкохола, може довести до цирозе јетре, отказивања јетре и на крају до рака.

У новој студији, истраживачи су жељели да одгонетну шта се тачно дешава у ћелијама јетре када су изложене масној исхрани — конкретно, који гени се укључују или искључују док јетра реагује на овај дуготрајни стрес. Да би то урадили, хранили су мишеве храном богатом мастима и спровели секвенцирање РНК појединачних ћелија јетре у кључним временским тачкама како је болест напредовала. То им је омогућило да прате промјене у експресији гена док су мишеви пролазили кроз фазе од упале јетре, преко ожиљавања ткива, па све до канцера.

У раним фазама овог процеса, истраживачи су открили да је масна исхрана подстакла хепатоците, најзаступљенији тип ћелија у јетри, да укључе гене који им помажу да преживе стресно окружење. То укључује гене који их чине отпорнијим на апоптозу (програмирану смрт ћелије) и склонијим пролиферацији (размножавању). Истовремено, те ћелије су почеле да искључују неке од гена који су кључни за нормалну функцију хепатоцита, укључујући метаболичке ензиме и секреторне протеине.

– Ово заиста изгледа као нека врста компромиса, гдје се приоритет даје ономе што је добро за преживљавање појединачне ћелије у стресном окружењу, на штету онога што би колективно ткиво требало да ради – рекао је Константин Цуанас, дипломац МИТ и један од аутора студије.

Неке од ових промјена десиле су се одмах, док су се друге, укључујући пад производње метаболичких ензима, мијењале постепеније током дужег периода. Скоро сви мишеви на масној исхрани на крају су развили рак јетре до завршетка студије. Истраживачи наводе да, када су ћелије у незрелијем стању, постоји већа вјероватноћа да ће постати канцерогене ако се касније догоди мутација.

Истраживачи су такође идентификовали неколико гена који, чини се, управљају промјенама које враћају хепатоците у незрело стање. Док је ова студија трајала, лијек који циља један од ових гена (тироидни хормонски рецептор) одобрен је за лијечење тешког облика стеатотске болести јетре под називом МАСХ фиброза. Такође, лијек који активира ензим који су идентификовали (ХМГЦС2) сада је у фази клиничких испитивања за лијечење стеатотске болести јетре.

Још једна могућа мета коју је студија открила је транскрипциони фактор СОX4, који је иначе активан само током феталног развоја и у малом броју одраслих ткива (али не и у јетри).

Након што су истраживачи идентификовали ове промјене код мишева, покушали су да сазнају да ли се нешто слично дешава и код људи са болешћу јетре. Да би то постигли, анализирали су податке из узорака ткива јетре узетих од пацијената у различитим фазама болести. Такође су посматрали ткиво људи који су имали болест јетре, али још нису развили канцер.

Те студије су откриле сличан образац ономе виђеном код мишева: експресија гена потребних за нормалну функцију јетре опадала је током времена, док су гени повезани са незрелим стањима постајали активнији. Поред тога, истраживачи су открили да могу прецизно предвидети исходе преживљавања пацијената на основу анализе њихових образаца експресије гена.