Ђаво носи мандат: Дупло копчање, једнострука одговорност

Бирачка мјеста су затворена, али остало је једно питање које Централна изборна комисија неће разматрати: ко је на изборе дошао обучен за функцију, ко за фотографију, а ко је рачунао да ће се ионако гледати само резултати?

Одјећа у политици има озбиљно задужење. Требало би да обећа стабилност, покаже одлучност, приближи кандидата народу и истовремено објасни да он ипак неће чекати у истом реду. Тежак посао за комад текстила. Нарочито кад се од њега очекује да надокнади и програм.

Изборни дан и вече 4. октобра понудили су занимљив пресјек политичког одијевања у Републици Српској. Тамна одијела, отворене крагне, златна дугмад и понеки детаљ који се очигледно отео контроли. Уз њих, распоред око говорнице, ослонац руку и породичне фотографије. Све оно што улази у кадар и прије него што стигне прва изјава.

Ово је читање тог јавног наступа, а не туђих мисли. Из једне фотографије не можемо знати ко је сигуран у себе, ко нервозан, а кога само жуља ципела. Можемо, међутим, видјети какву слику заједно праве одјећа, држање и окружење. Наравно, пред укљученим камерама и фото апаратима.

Милорад Додик: Сако с правом посљедње ријечи

Милорад Додик у изборном штабу СНСД-а носи тамно одијело, бијелу кошуљу и тамну кравату. Гардероба без изненађења, што је и њена највећа политичка амбиција. Ово одијело не најављује експеримент. Оно је већ заказало сједницу.

На фотографији за говорницом рукама држи њене бочне ивице, док су сарадници распоређени око њега. Такав кадар оставља утисак чврстог ослонца и централног ауторитета: поглед прво иде према њему, па тек онда према остатку екипе. Говорница дјелује мање као опрема за конференцију, а више као предмет који је управо добио власника.

У тој слици одјећа има улогу да потврди већ успостављену хијерархију. Нема детаља који би се надметао с говорником. Чак је и кравата схватила да овдје нема простора за соло наступ.

Игор Додик: Кравата је напустила групу

Игор Додик бира тамни сако, свијетлу кошуљу отворене крагне и џепну марамицу. Међу закопчаним колегама то је видљиво савременији пословни изглед. Формалност је задржана, али јој је откопчано горње дугме.

Марамица је занимљив детаљ: мали, практично бескористан комад тканине који саопштава да се о изгледу размишљало. Док кравата говори „функција“, џепна марамица додаје „лични стил“. Резултат подсјећа на менаџера који је дошао да освјежи породичну фирму, али нема намјеру да мијења управни одбор.

На фотографији за говорницом руке су му ослоњене на њене ивице. Одјећа нуди опуштенији тон, положај тијела задржава озбиљност. Модернизација је, барем у овом кадру, стигла до крагне.

Саво Минић: Предсједнички пакет, фабричка подешавања

Тамно одијело, бијела кошуља, плава кравата. Саво Минић бира најпрепознатљивији рјечник институционалне озбиљности. Нема детаља који би преузео пажњу. Све је усмјерено према истој поруци: уредност, предвидљивост, континуитет.

То се уклапа у његову поруку о стабилности. Када би та ријеч имала гардеробер, вјероватно би унутра висило неколико оваквих комбинација, уредно распоређених од понедјељка до наредног мандата.

Ипак, занимљивији од саме кравате јесте шири кадар: Минић говори, Додик стоји непосредно уз њега. Тај распоред за гледаоца постаје дио поруке колико и изговорене реченице. У политици није довољно посматрати ко је за микрофоном. Ваља погледати и ко му стоји уз раме.

Драшко Станивуковић: Адмирал Петрићевца у фенси ципелама

Станивуковић на гласање долази у тамном одијелу с дворедним копчањем и златним дугмадима, бијелој кошуљи, пругастој кравати смеђих тонова и смеђим мокасинама с наглашеним ђоном. То је знатно разрађенија комбинација од уобичајеног политичког „дај оно плаво“.

Дворедни сако и златна дугмад доносе помало клупски, помало адмиралски призвук. Као да послије гласања треба преузети команду над марином на Петрићевцу. Ипак, комбинација има цјелину: тамно одијело држи формалност, а топли тонови кравате и обуће ублажавају строгост.

Посебно се види да ципеле нису препуштене случају. Смеђе мокасине с израженим ђоном дају комбинацији савременији карактер и дјелују помно бирано. Овдје се стилска замисао чита до самог ђона. Кандидат је, рекло би се, осим изборних, разматрао и неколико одјевних комбинација.

Најважнији дио призора ипак је долазак руку под руку с баком. Тако дотјеран изглед добија породични оквир који га чини приступачнијим. Фотографија истовремено представља амбициозног политичара и нечијег унука. То нам ништа не говори о искрености њихове блискости, али много говори о снази таквог призора. Политичару можете написати десет слогана о традицији. Бака у кадру обави посао без радног састанка.

Жељка Цвијановић: Јакна слави, балетанке траже столицу

Жељка Цвијановић за гласање бира свијетли сако, црну сукњу и црне ципеле са ситним украсом. Суздржана, протоколарна комбинација, без детаља који би преузео главну ријеч.

У изборној вечери бордо јакна преко црне хаљине уноси боју и јасно је издваја из строја тамних мушких одијела. Крагна и наглашени џепови дају јакни чвршћу форму, а боја довољно присуства да јој није потребан брош величине општинског грба.

До тог тренутка комбинација има добру основу. Међутим, дужина хаљине испод кољена и равне, сјајне балетанке с украсом не заокружују је с истом увјерљивошћу. Затворена горња половина и дужина хаљине остављају тежи утисак, док обућа дјелује сувише питомо да би му дала завршни акценат. Јакна је дошла да прогласи побједу, балетанке да виде има ли гдје да се сједне.

Равна обућа може бити одличан избор. Овдје би једноставнији модел, оштријих линија, боље испратио карактер јакне. За разлику од Станивуковићевих мокасина, које повезују остатак одјеће, ове балетанке остављају утисак накнадног, практичног рјешења. Код Драшка се комбинација држи до посљедњег корака. Код Жељке је негдје испод кољена дошло до прекида коалиционе сарадње.

На фотографији на којој се осмијехом и аплаузом придружује слављу, управо тај гест преузима пажњу. Добар подсјетник да одјећа учествује у јавном наступу, али нема увијек посљедњу ријеч.

Јелена Тривић: Црно-бијело, без коалиционих преговора

Јелена Тривић, или јединица за класично досадно, на фотографији с бирачког мјеста носи црни сако и бијели горњи дио, уз дискретан ланац торбе. Једноставна, функционална комбинација која пажњу оставља лицу. Благи осмијех према камери и спојене руке испред тијела допуњују утисак ненаметљивости.

Модно, овдје нема великог ризика. Црно и бијело већ су постигли споразум, без посредника и расподјеле ресора.

Предност је јасноћа: ништа не одвлачи пажњу. Слабост је што тако сигурна комбинација тешко постаје посебно памтљива. На овој фотографији Тривић дјелује приступачније него церемонијално, као неко ко је дошао да заврши озбиљан посао и нема потребу да му претходи улазна музика.

Бранко Блануша: Све под контролом, осим фризуре

Бранко Блануша у изборној вечери носи тамни сако, бијелу кошуљу и загаситу кравату. Све је уредно постројено, осим косе, која је задржала право на издвојено мишљење.

Помало разбарушена фризура нарушава строгу формалност комбинације и појачава професорски утисак: као да је до посљедњег тренутка провјеравао резултате, па за огледало више није било времена. Одијело је спремно за конференцију. Коса би још нешто да расправи.

Озбиљан израз лица и низ микрофона испред њега додатно појачавају службени карактер призора. Визуелно подсјећа на професора којем је управо саопштено да мора образложити резултате цијелог одјељења. Родитељски састанак неће бити пријатан.

Небојша Вукановић: Дневни ред нека трчи за њим

Небојша Вукановић пред микрофоне излази у тамном сакоу и свијетлоплавој кошуљи, без кравате. И људи око њега углавном су отворених крагни, па група дјелује мање протоколарно. Одјећа оставља простор за утисак непосредности, без свечане дистанце.

Ако Бланушина комбинација најављује образложење, Вукановићева изгледа као да ће одмах прећи на ствар, а дневни ред нека трчи за њим.

У овом кадру сако је довољан да потврди озбиљност прилике, док отворена крагна ублажава службени тон. Нема много украса који би конкурисали говорнику. Кравата би ту вјероватно била још једна ствар коју треба стрпјети.

Ко стоји уз кога важније је од тога шта стоји на етикети

Ови призори показују колико различитих задатака може добити исти тамни сако. Додику служи као оквир ауторитета, Минићу као потврда институционалне озбиљности, Игору Додику као основа савременијег пословног изгледа, а Станивуковићу као простор за знатно више стилизације. Цвијановић бојом излази из тог низа; Тривић бира једноставност која се не такмичи с лицем.

Подједнако је рјечит простор око њих. Ко је у средини, ко стоји уз говорника, ко долази с породицом, а ко је окружен сарадницима. Руке на говорници дају другачији визуелни ослонац од руку склопљених испред тијела; аплауз и осмијех мијењају тон кадра који би с истом одјећом могао дјеловати строго службено. Политичка фотографија има своју граматику. Сако је само једна ријеч.

Грађанима остаје захтјевнији дио посла: да провјере постоји ли иза уредног призора и нешто уредно урађено.

Одијело може бити беспријекорно скројено. Мандат тек треба да покаже гдје затеже.

Наташа Новаковић