Ima li Tramp "Plan B"?

Dok se odnosi između Vašingtona i vodećih evropskih prestonica nalaze nikad niže u posljednjim decenijama, jaz po pitanju iranske krize postao je gotovo nepremostiv. Evropski lideri, prije svega iz Španije, Francuske i Njemačke, jasno su stavili do znanja da više nisu spremni da prate agresivni tempo američke administracije.

Ovu poziciju je možda najbolje sumirao grčki premijer Kirijakos Micotakis izjavom da „Evropa neće biti vojno uvučena, već se mora fokusirati na ekonomske posljedice krize”.Šta sve neće, deklarativno čulo se ovih dana iz usta većine evropskih lidera pojedinačno, dok zvanični Brisel važe i zabrinuto komentariše situaciju, ponovo u fokus javnosti stavljajući Ukrajinu i to ratište.

Ovakvo „odustajanje” Brisela od zajedničke platforme izazvalo je otvoreni gnjev Donalda Trampa. Tokom susreta sa irskim premijerom u Ovalnom kabinetu, Tramp je bio neumoljiv: „Mislim da NATO pravi veoma glupu grešku. Svi se slažu sa nama, ali ne žele da pomognu. Mi kao Sjedinjene Države to moramo zapamtiti jer je prilično šokantno”. Iako je za Francusku rekao da je „ Na skali od 0 do 10 Makron je bio osmica. Nije savršeno, ali to je Francuska. Mi i ne očekujemo savršenstvo.”, za druge saveznike je dodao: „Mi ćemo ih štititi, a oni za nas neće učiniti ništa, naročito u vrijeme potrebe”.

Ljut zbog nedostatka solidarnosti, Tramp je diplomatske salone zamijenio terenom, okrećući se radikalnijim snagama. Ključni stub te strategije postali su kurdski pokreti na zapadu Irana. Na pitanje o mogućnosti da iranski Kurdi uđu u Iran, Tramp je kratko prokomentarisao: „Mislim da je divno što oni to žele da urade, ja bih bio potpuno za to”.

Paralelno sa tim, Tramp je dodatno zacementirao svoje najoperativnije savezništvo – ono sa Izraelom. Benjamin Netanijahu, koji sa Trampom razgovara gotovo svakodnevno, poručio je: „Mi i predsjednik Tramp nećemo dozvoliti Iranu da obnovi svoje balističke i nuklearne programe. To je recept za nastavak naših uspjeha u 2026. godini”. Izraelski premijer je pozdravio i unutrašnje nemire u Iranu, nazivajući ih „odlučujućim momentom u kojem iranski narod uzima budućnost u svoje ruke”.

Ova „osovina odlučnosti” Vašingtona i Tel Aviva, uz podršku grupa poput Narodne mudžahedinske organizacije Irana (MEK), sada djeluje izvan evropskih okvira.

Dok evropske diplomate upozoravaju da je ovo „Trampov rat po izboru”, američki državni sekretar Marko Rubio brani preventivne udare tvrdeći da bi „čekanje na napad dovelo do mnogo većih žrtava”.

On je prestao da čeka Evropu. Tramp je ovu situaciju sa Ormuskim prolazom i odbijanjem saveznika da pošalju brodove iskoristio kao svojevrstan „test lojalnosti”, a rezultati mu se nisu svidjeli.