Da li bi ulični protesti mogli da ugroze opstanak EU

Evropa prolazi kroz jesen neuobičajenog nezadovoljstva. Ono što povezuje demonstrante od Pariza, preko Milana, do Madrida jeste sve veća zabrinutost za budućnost i rastući bes zbog jaza između onoga što očekuju od svojih vlada i onoga što smatraju da im one pružaju.

Bilo da je reč o preskupom stanovanju, stagnaciji plata, vrtoglavom rastu troškova života ili propadanju školstva, nezadovoljstvo je sve izraženije.

Političke posledice neuspeha vlasti da obuzdaju ovaj narodni bes već su vidljive.

Španija sledećeg meseca izlazi na izbore, nakon što su raspisani vanredni izbori posle odbacivanja ključnih reformi u oblasti stanovanja u parlamentu. Francuska u aprilu započinje proces izbora novog predsednika dok će Poljska, Italija i niz manjih država glasati pre kraja 2027. godine.

Ulog ne može biti veći, piše u kolumni za Gardijan Ketrin de Vris, profesorka političkih nauka na Univerzitetu IE u Madridu i koautorka knjige „Kako Evropa opstaje“.

U međuvremenu, nacionalni lideri suočavaju se sa sve većim pritiscima iz inostranstva.

Pitanja poput Ukrajine, neizvesnosti u vezi sa američkim bezbednosnim garancijama i ekonomske konkurencije sa Kinom zahtevaju veću saradnju evropskih zemalja, čak i dok nacionalna politika takvu saradnju čini sve težom. Vlade su suočene sa zahtevima građana da obezbede sigurnost i blagostanje, upravo u trenutku kada se njihove mogućnosti da to postignu samostalno smanjuju.

Pred Evropom se tako postavlja teško pitanje – kako zemlje čiji se lideri sve teže snalaze na domaćem političkom planu mogu da pronađu zajednički jezik potreban za zajedničko delovanje na međunarodnoj sceni?

Kada Evropska unija ne bi postojala, Evropljani bi imali sve razloge da je osnuju. Zajedno, njene članice čine tržište od 450 miliona ljudi i privredu vrednu gotovo 19 biliona evra, treću po veličini u svetu, iza Sjedinjenih Američkih Država i Kine.

Nijedna pojedinačna članica EU ne može samostalno da se približi takvoj ekonomskoj i političkoj težini. Nemačka, najveća članica, ima 84 miliona stanovnika i privredu čija je veličina približno šestina američke. Čak 20 od 27 država članica ima manje od 12 miliona stanovnika, što je manje od polovine broja stanovnika Šangaja.

U svetu carina i izvoznih ograničenja, upravo veličina i snaga zajedničkog tržišta omogućavaju Evropi da ima svoje mesto za pregovaračkim stolom.

Međutim, ovakva logika u prilog saradnji ne znači da je opstanak Evropske unije zagarantovan. Često je proglašavano da je ovaj politički projekat pred kolapsom, a među najnovijim krizama bili su Bregzit, pandemija i energetski šokovi. Ipak, EU se pokazala izuzetno otpornom, pronalazeći improvizovana rešenja koja su ranije delovala nezamislivo.

Upravo one osobine koje najviše nerviraju evroskeptike – sporo donošenje odluka, beskrajni pregovori i komplikovani kompromisi – paradoksalno predstavljaju izvore snage Evrope. Raspodela moći između vlada, parlamenata, sudova i institucija EU otežava preuzimanje kontrole nad čitavim sistemom dok postignuti kompromisi imaju tendenciju da opstanu.

Snaga EU leži u njenoj sposobnosti da se prilagođava uprkos neslaganjima, istovremeno pomažući državama da ostvare ono što se naziva „efektivnim suverenitetom“.

Formalni suverenitet podrazumeva pravo države da samostalno odlučuje, čak i kada takvo samostalno odlučivanje donosi malo stvarnih promena. To je Ujedinjeno Kraljevstvo skupo naučilo nakon napuštanja EU, kada je navodno želelo da povrati svoj suverenitet.

Efektivni suverenitet, nasuprot tome, predstavlja sposobnost da se utiče na ishode u oblastima energetike, trgovine, migracija ili odbrane – oblastima kojima nijedna evropska država ne može samostalno da upravlja.

I sama EU se prilagodila. Njene punopravne članice i dalje čine jezgro Unije, ali i države koje nisu članice, poput Norveške i Švajcarske, učestvuju u saradnji u oblastima odbrane, bezbednosti, energetike i ekonomske politike. U interesu je EU i da ponovo uspostavi bližu saradnju sa Britanijom, čak i ako ona ne bude organizovana na potpuno isti način kao pre Bregzita.

Ipak, otpornost EU ne treba uzimati zdravo za gotovo. Pregovori o narednom sedmogodišnjem budžetu, vrednom gotovo dva biliona evra, pokazuju koliko je teško postići saglasnost.

Iako se svi slažu da su Evropi potrebni veća bezbednost i bolja ekonomska konkurentnost, države ne mogu da se dogovore oko toga ko treba da snosi troškove. Francuska, na primer, zagovara uvođenje novih poreza na nivou EU, čemu se druge zemlje protive.

Uprkos tome, rastuća politička nestabilnost na nacionalnom nivou ne mora nužno da dovede do zastoja u Briselu. Naprotiv, ona može da podstakne odlučnije delovanje.

Uoči predsedničkih izbora u Francuskoj, Emanuel Makron pozvao je druge evropske lidere da do Božića postignu dogovor o budžetu. Upozorio je da će prostor za političko manevrisanje biti znatno manji u novoj godini ukoliko ga na mestu predsednika nasledi Marin Le Pen.

Le Pen više ne govori o izlasku Francuske iz evrozone niti o referendumu po uzoru na Bregzit. Ipak, njen politički program mogao bi da oslabi Evropsku uniju iznutra, pretvarajući je u „Evropu nacija“ i dovodeći u pitanje visinu francuskog doprinosa budžetu EU.

Bez obzira na to da li će do političkih promena doći putem izbora, protesta ili novih kompromisa u Briselu, nezadovoljstvo građana ne može se jednostavno ukloniti pregovorima. Time se ponovo vraćamo na ulice.

Građani Francuske, Italije i Španije žele javne službe koje funkcionišu, pristupačne stanove, ekonomsku i nacionalnu bezbednost, kao i osećaj da imaju određenu kontrolu nad sopstvenom budućnošću.

Mladi Evropljani se posebno suočavaju sa sve većom neizvesnošću u pogledu svojih ekonomskih izgleda, od pronalaženja pristupačnog stana do obezbeđivanja stabilnog zaposlenja.

Za sada se ovaj pesimizam nije pretvorio u široko rasprostranjeno odbacivanje Evropske unije. Nedavna istraživanja javnog mnjenja ukazuju na to da mladi Evropljani i dalje spadaju među najvatrenije pristalice EU – 90 odsto njih podržava veću povezanost država članica dok 78 odsto smatra da bi EU trebalo da raspolaže većim resursima kako bi mogla efikasnije da deluje.

To Evropi pruža priliku, ali joj nameće i odgovornost da tu podršku pretvori u konkretna poboljšanja u životima građana. Upravo će to biti pravi test u godinama koje dolaze.

Odluke o odbrani, industrijskoj politici i socijalnoj zaštiti zahtevaće teške kompromise, a koristi neće biti ravnomerno raspoređene. Međutim, ako evropska saradnja postane uspešnija u očuvanju institucija nego u rešavanju problema i briga građana, nezadovoljstvo koje se sada preliva na ulice moglo bi sve više da se okrene protiv same Evropske unije, prenosi Danas.

EU je više puta pokazala da može da preživi političke krize. Sada mora da obezbedi da ljudi koji kroz njih prolaze mogu da učine nešto više od pukog preživljavanja.