Od navijačke tribine do Božijeg zagrljaja: Autor romana "Deca svetaca" za Provjereno.info

„Bog nije došao da me kazni, već da me prihvati“ - rečenica je koja najbolje opisuje životni preobražaj Marka Živkovića, autora autobiografskog romana „Deca svetaca“.

U intervjuu za Provjereno.info govori o trenutku kada se, suočen sa sopstvenim grijesima i samoćom, okrenuo vjeri, ali i o snazi pokajanja, vezi sa precima, izgubljenoj mladosti na tribini i poruci nade koju želi da ostavi čitaocima.

Šta je bio presudan događaj ili inspiracija koji vas je podstakla da napišete roman „Deca svetaca” i da ovakve teme pretočite u književno djelo?

Presudan događaj koji me je podstakao da napišem knjigu „Deca Svetaca“ bio je taj kada je Bog sve srušio u meni, a i oko mene. Skinuo mi je tu mrenu sa očiju i susreo me je sa samim sobom. To je taj trenutak kada osoba ostaje sama, kao neki vid izolacije, suočavajući se sa sopstvenim gresima iz prošlosti. Takav susret uopšte nije bio prijatan, barem ne za mene. Ta tišina je izbacivala iz mene sve moje prljavštine i, kao klinac koji se susreo sa svim tim spoznajama, mislio sam da me Bog kažnjava za sva moja nedela i da me ni On ne voli, kao što me svet nije voleo niti razumeo. E, baš tu, u sopstvenoj samoći, desilo se pravo čudo.

Sabijen u četiri zida moje sobe, isplakao sam gorke suze i uputio molitve, ali iz srca...

Ništa nisam očekivao, i tada sam spoznao Boga i Njegovu neizmernu ljubav.

Citiraću:

„Ja nisam došao da te kaznim. Prvo sam te, kroz sve situacije, sklonio sa ulice, onda sam stvorio okolnosti da vidiš i čuješ sebe i kojim putem si krenuo. Čuo sam tvoje molitve iz srca. Niko te nije razumeo, ja te razumem i prihvatam.“

Od tog trenutka prvi put u životu osetio sam šta je prava ljubav. Ta Božanska – Svetiteljska.

Pomenuli ste šta me je inspirisalo da napišem knjigu. Mislim da nije bila u pitanju inspiracija, već čvrsta Božija intervencija, jer ja nisam ni znao da imam taj književni dar. Bog je to otkrio u meni, ali prvo, da bi nastala ovakva knjiga, koja je zaista pomogla mnogim ljudima, morao sam da se očistim i pomognem samom sebi. Tek nakon toga nastala je knjiga „Deca Svetaca“.

Citiraću Svetog Serafima Sarovskog: „Spasi sebe i hiljade će se spasiti oko tebe.“ Da bismo mogli da pomažemo drugima, moramo prvo pomoći sebi. Knjiga „Deca Svetaca“ je moja žrtva Bogui moje iskupljenje.

U vašem romanu poseban akcenat je stavljen na unutrašnje borbe i suočavanje sa sopstvenim grijehovima. Koliko su ona odraz savremenog čovjeka i kako se oduprijeti? Možemo li?

Okrenimo se i pogledajmo svet oko nas. Sve što nosimo u sebi, pre ili kasnije izlazi na površinu, utiče na naše živote i na naše okruženje. Kako da nam bude dobro kada mi sami sa sobom nismo dobro?

Nekako smo navikli da kroz život idemo boreći se. Kao da nam je borba postala prirodno stanje, a možda nam je tako ponekad i lakše. Ali, ima li zaista pobednika u tim borbama?

Niko da zastane, da se umiri i suoči sa samim sobom. A upravo tu čovek treba da pokaže svoju hrabrost i veličinu. Nije hrabrost samo izdržati sve što život stavi pred nas. Hrabrost je pogledati u sebe, prepoznati sopstvene slabosti i imati snage da se sa njima suočimo. Slobodna volja koja nam je data, očigledno je bila prevelik zalogaj za sve nas.

Temelj mojih molitvi je: „Vodi me Ti, Gospode, jer ja očigledno ne umem sam sebe.“ I zaista, sve se može. Upadanje u očaj je strašna i nepotrebna stvar. Ne postoji situacija iz koje ne treba tražiti izlaz, niti teret koji moramo nositi bez nade. Iz svega postoji izlaz. Samo se okrenite ka Bogu.

Često naglašavate važnost veze sa precima i tradicijom. Na koji način se danas, u vremenu otuđenosti i ubrzanog razvoja tehnologije, može sačuvati taj duboki oslonac na sopstvene korijene? Da li je to naš nepresušni izvor?

Tako je. Naši preci su veoma važni za naš životni put. Povezivanje sa precima i osećaj njihove podrške jedna su od ključnih stvari za naš napredak i bolji život. U Hristu nema mrtvih. Svi su podjednako važni.

Da li ste se ikada zapitali ko su bili vaši preci, odakle su došli, kako su izgledali, kako su živeli i odakle potiče vaše prezime?

Postavljanjem tih, naizgled, jednostavnih pitanja ulazi se u jedan ozbiljan duhovni rad na sebi, jer svi naši preci žive duboko u nama i čekaju da ih otkrijemo u sebi. A samim tim, otkrićemo i svoj uspavani genetski i nasledni potencijal.

Zašto sam se uopšte rodio? Zašto postojim? Koji je moj duhovni put i zadatak?

Mislim da je preduslov za srećan život pronalaženje sopstvenog duhovnog i materijalnog puta.

To je moje mišljenje. Ako smo povezani sa svojim precima i tradicijom, pronalaženje ličnog životnog puta postaje mnogo lakše.

Šta je to što pojedinca privlači tribini? Da li je to samo potreba za pražnjenjem energije ili potraga za pripadnošću, identititetom i zajedništvom koje može imati i konstruktivnu ulogu?

Ovo pitanje je usko povezano sa prethodnim.

Čovek, pogotovo mlada osoba, kada nema čvrste temelje i kada se oseća kao tikva bez korena, krene da luta. U toj potrazi za samim sobom počinje da traži oslonac, nekoga ko će ga prihvatiti i razumeti. Navijačka tribina jedno je od tih sabornih mesta na kojima se okupljaju svi ti ljudi.

Nažalost, ja u svemu tome ne vidim nikakvu konstruktivnu ulogu. Govorim iz ličnog iskustva.

Ja sam lično svoju energiju trošio uzalud. Za koga? Za šta? Za neki klub, za neke ljude koji me čak i ne poznaju.

U jednom trenutku zapitao sam se: kome sam ja to služio i kome sam ostavio veliki deo sebe?

Trebalo bi svi da se zapitamo da li je vredno da zbog fudbala ili košarke izgubimo sebe i uništimo sopstvene živote.

Šta smo zapravo dobili svim tim davanjem sebe na tribini? Mladost smo ostavili tamo, a kada se sve to završi, pitamo se odakle nam anksioznost, depresija i ostali problemi.

Možda je došlo vreme da se zapitamo koliko smo sebe dali nečemu što nam nije moglo uzvratiti ni delić onoga što smo uložili. Jer nije problem voleti klub, biti deo navijačke zajednice i pripadati nekome. Problem nastaje onda kada u svemu tome izgubimo sebe, svoj put i ono što je zaista važno u životu.

U svijetu koji je često pun neizvjesnosti i beznađa, šta je ono što knjiga „Deca svetaca“ može da ponudi kao ključnu poruku nade za čitaoce kada zatvore knjigu?

Ključna poruka je da, ma koliko se ponekad tako osećali, nismo sami. Uvek su tu Bog i svetitelji, koji jedva čekaju da im se obratimo.

Čovek, ma koliko da je zalutao, može da se promeni kroz iskrenu veru u Boga i suočavanje sa samim sobom. Sopstvena spoznaja greha, pokajanje, traženje oproštaja, post i molitva otključaće vrata za koja niste ni znali da postoje.

Sa Bogom je zaista sve moguće.

Pričam vam ovo iz sopstvenog iskustva.

Kakvi su Vaši naredni planovi kada je u pitanju književnost? Da li već radite na novom djelu?

Pa, znate kako kažu: ja planiram, a Bog se smeje.

Pored knjige „Deca Svetaca“, završena je i druga knjiga, pod nazivom „Deca Svetaca – kroz iskušenja i podvige“.

Mnogo toga sazreva u meni, a u međuvremenu su se dogodile i neke nove stvari. Život ponovo piše svoje stranice, često drugačije od onih koje sam sam zamislio. Zato, ako bude po Božjem planu, možda nastane i treći deo.

Neću ništa unapred da obećavam. Neka vreme pokaže, a Bog odredi.

Videćemo uskoro.