Жесток одговор Жељке Цвијановић у НСРС: Погледајте шта је рекла

Одлуком Дениса Бећировића о именовању чланова Комисије за очување националних споменика БиХ, ишло се на "мишиће" потпуно занемарујући важност и осјетљивост теме, али и процедуралну страну доношења оваквих одлука истакла је српски члан Предсједништва БиХ Жељка Цвијановић у уводној ријечи у Народној скупштини Републике Српске.

Цвијановић је имала уводну ријеч на 40. посебној сједници Народне скупштине Српске, на којој посланици расправљају о вету српског члана Предсједништва БиХ на одлуку Дениса Бећировића о именовању чланова Комисије за очување националних споменика БиХ.

(УЖИВО) НСРС о вету српског члана Предсједништва, обраћање Цвијановићеве

Њено обраћање преносимо у цијелости:

Током првих пет година рада Комисије (1996–2001), два међународна експерта, које је именовао генерални директор УНЕСКО-а, учествовала су у раду привремене Комисије, доприносећи проглашењу одређених добара националним споменицима, у потпуности у складу са Анексом 8 и међународним стандардима заштите културног насљеђа.

Члан IX Анекса 8 предвидио је могућност да Комисија за очување националних споменика настави свој рад и након иницијалног петогодишњег периода, кроз одговарајући институционални оквир унутар БиХ, уколико би се показало да њен мандат и надлежности нису у потпуности извршени.

Анекс 8, прописује да би у случају таквог институционалног трансфера, Комисија наставила да функционише у складу са мандатом, функцијама, принципима и процедурама утврђеним Анексом 8 Дејтонског мировног споразума, док би њене чланове именовало Предсједништво БиХ (члан II Анекса 8 ДМС).

Црпећи овлаштења из члана VIII Анекса 8, Предсједништо БиХ је донијело четири Одлуке о КОНС.

Након 2001. године, када је донесена прва одлука ПБиХ о КОНС-у, међународни експерти више нису именовани од стране УНЕСКО-а, и од тада чланове Комисије искључиво именује Предсједништво, у складу са одредбама Анекса 8 Дејтонског мировног споразума.

Наглашавам да је пренос надлежности са међународне заједнице и УНЕСКО-а на домаће институције власти извршен 2001. године.

Након више од двадесет година рада, Комисија у великој мјери превазишла своју првобитну сврху. Постало је јасно да је почетна сврха привремене Комисије у значајној мјери остварена, будући да више не постоји опасност од оружаног сукоба који би угрожавао споменике.

Како би „опстала“, Комисија је од 2020. године постепено почела да злоупотребљава свој статус проистекао из међународног мировног споразума, као и своје овлаштење да доноси сопствена правила и прописе (члан VII Анекса 8), те је једнострано настојала да прошири свој мандат изван оквира члана IV Анекса 8.

Проблеми су посебно дошли до изражаја од 2020. године, нарочито на подручју Федерације БиХ. Механизми који су првобитно били успостављени ради заштите добара од уништења током ратних дејстава трансформисани су у инструменте за контролу процеса градње, просторног планирања и инвестиционих активности у ФБиХ.

Механизми Комисије, предвиђени за заустављање непримјерених интервенција на националним споменицима, злоупотребљени су, и користе се као механизам заустављања интервенција и контроле грађења и израде планске и техничке документације у грађењу и просторном планирању у Сарајеву и у Мостару већ више од пет година.

Посљедњих пет година обиљежени су покушајем да се ти механизми пренесу и у Републику Српску, кроз доношење Одлука о „заштити културних подручја“ и “културних пејзажа“ која би се имала контролисати преко Комисије. У таквим околностима, и с намјером злоупотребе, консензус гласова чланова Комисије је очито постао сметња те се кренуло у активности прегласавања, и то не с намјером заштите културног насљеђа, већ у правцу контроле имовине !!!

Посљедње четири и по године Kомисије, члан из Републике Српске зауставила је све антидејтонске послове Kомисије, који су подразумијевали проширења овлаштења Комисије, пренос надлежности Министарства културе Републике Српске на Комисију из области културно-историјског насљеђа, контролу имовине преко Kомисије, и поставила прописано уређење поступака и послова Комисије, а све у складу са Анексом 8 Дејтонског споразума. Управо због тога чланови из Федерације произвели су кризу одбијањем учешћа у сједницама Комисије и довели у блокаду цијелу институцију.

Проблеми у функционисању Комисије и сталне притужбе на њихов рад су константно током мандата стизале до чланова Предсједништва.

Дакле, поставља се озбиљно питање да ли је прегласавање у Предсјеништву БиХ, на којем је инсистирао бошњачки члан Предједништва, имало за циљ да се прикрију антиправна дјеловања чланова Комисије за очување националних споменика из Федерације БиХ и, наравно, да се онемогући српски члан Комисије да настави да савјесно обавља своју дужност.

Тако је на приједлог бошњачког члана Предсједништва БиХ на својој на својој 27. редовној сједници, која је одржана 12. јануара 2026. године, Предсједништво разматрало и прегласавањем српског члана Предсјеништва усвојило Приједлог одлуке о Комисији за очување националних споменика.

Треба рећи да су првобитну Одлуку о Комисије господа Бећировић и Комшић делегирали још на 20. редовну сједницу ПБиХ, када је на захтјев српског члана ПБиХ иста скинута и гласање одложено.

Приједлог ове одлуке је био изузетно лош, било је предвиђено да се споменици проглашавају као „национални споменици БиХ“ и показана је жеља да се још више прошире надлежности Комисије у области грађења и планирања.

Свјесна свих опасности као и злоупотреба које врши Комисије, на 21. редовној сједници гласала сам за оснивањe Радне групе за израду Одлуке о Комисије јасно наглашавајући да ћу подржати само Одлуку која КОНС враћа у мандат који јој додјељује Анекс 8.

Од првих састанака Радне групе постало је јасно да су представници друга два кабинета само формално ту, док су представници Кабинета српског члана износили приједлоге и сугестије који су дијелом уважавани али само до тренутка када је било потребно да се договори начин гласања, да се уреди поступак пред Комисијом и мандата извршног функционера.

Након што су одбијени побројани приједлози, представници Кабинета српског члана ПБиХ су констатовали да нисмо усагласали Одлуку док су представници друга два кабинета рекли да немају проблем са Одлуком која се нашла на 27. редовној сједници.

Након што је ПБиХ на 27. редовној сједници која је одржана 12. јануара 2026. године расправљало о Приједлогу одлуке о КОНС-у, предсједавајући Комшић је закључио тачку тако да никада није рекао да је иста усвојена. Ова тачка је морала ићи у други круг гласања да би се поступак окончао, што се никада није десио.

Умјесто тога, одмах након окончања сједнице од стране Дениса Бећировића кренули су притисци преко медија, пријетње запосленима и генералном секретару кривичним пријавамa да би на крају такву спорну одлуку потписао тадашњи предсједавајући Комшић и то 20 дана након сједнице, тачније 02. фербуара 2026. године, без обзира на то што према Пословнику о раду Предсједништва БиХ она није смјела бити потписана. Дакле имамо сједницу на којој није донијета одлука иако смо требали. Та одлука није смјела бити потписана.

Кабинет српског члана Предсједништва БиХ је од дана окончања 27. редовне сједнице ПБиХ до дана нелегалног потписивања и слања на објаву Службеном гласнику БиХ упутио четири дописа у којима смо тражили да се одлука уврсти као обавезна на сљедећу сједницу пошто је у питању област спољне политике, али и што је оспорен садржај одлуке, а стављене су примједбе на Записник. Дакле, кабинет српског члана ПБиХ је тражио да се ствари врате у нормалне токове онако како налажу процедура и правила.

Међутим, ниједан захтјев није испоштован, ишло се „на мишиће“, потпуно занемарујући и важност и осјетљивност теме, али и процедуралну страну доношења оваквих одлука. Дакле све мимо процедура, са лошом намјером.

Укратко, умјесто тога, уз пријетње према потчињеним службеницима, практично иза леђа кабинету српског члана Предсједништва и уз потпуно игнорисање наших захтјева, уз исфорсирану неуставну и против-пословничку процедуру, стављен је потпис на ову спорну одлуку и послана је 03. фебруара 2026. на објаву у Службени гласник БиХ у ком је на крају и објављена 20. фебруара 2026. године, односно у броју 13/26 Службеног гласника БиХ.