Перица Ђаковић: Европа здај - ко је већи а ко мањи Србин питање је сад

Заиста ми је изгледало смијешно пратити наш парламент гђе су се поједини посланици такмичили да докажу своје припадање српству, а ко је ишло још из основне школе када су како рекоше предавали ђеци неким политичким “лидерима” Срба у Црној Гори. То правдање ме је подсјетило на ону народну “Ко о чему војник о скраћењу, а неке даме о поштењу”. Ишло се дотле у одбрани партијских одлука да се тврдило како је ипак њихов лидер, игром случаја је то премијер, највећи Србин, а у односу на њега сви остали су „мале маце“. Нисам знао да је припадање једном народу некоме толико битно да би се доказало да је пут ка ЕУ најисправнији и да би усвајање народне заставе из 1905. године нарушило наше лидерство ка Бриселу.

Да ли Европској унији смета да имамо народну тробојку, упитао сам академика, професора др Дарка Танасковића, човјека који је представљао нашу заједничку државу у Турској, Ватикану и Малти, па и у Унеску. Искусни дипломата ми је на то питање одговорио:

“Расправа у Скупштини о предлогу да се, уз званичну државну заставу, у службену употребу врати и традиционална тробојка, изнети аргументи и исход гласања одлична су потврда исправности и парадигматична илустрација давнашњег запажања које ми је изнео Пјер Морел, један од најугледнијих француских амбасадора новијег времена.

Представљао је своју земљу, поред осталог, у Кини, Русији и при Светој Столици, а био је и представник ЕУ за Средњу Азију. Морел није порицао да су захтеви које Брисел поставља пред кандидате за чланство у ЕУ често селективно непринципијелни, а одлуке о њиховој испуњености превасходно политички мотивисане. Рекао је, међутим, да се и код држава кандидата запажа да њихове политичке елите, с једне стране, каткад не разумеју шта је стварно важно испунити, па хрле да испуне и неке непостојеће захтеве, а не испуњавају или нису кадре испунити оне суштинске или, пак, под изговором да морају одговорити неким европским очекивањима, чине или не чине нешто што припада домену унутрашње политике и мотивисано је разлозима који немају никакаве везе са бриселским критеријумима.

У расправи о тробојци нико од оних који су се изјаснији против њеног враћања није објаснио зашто би таква одлука била сметња на путу ка ЕУ, вероватно зато што то и није лако учинити. Или је по среди нешто што нема везе са ЕУ, већ са неким домаћим идеолошким оптерећењима, а приказује се као да би могло негативно утицати на процесс евроинтеграције”.

Дакле, по искусном дипломати, а уз дужно поштовање свих, више вјерујем ипак његовом знању и искуству него неким нашим посланицима, који су пошто пото у Скупштини чак и ватрено бранили свога вођу, па испаде она народна “што га брани кад га не одбрани”. Али, чудно је да су бранили и своју припадност СПЦ-у, вјероватно не знајући ону из Јеванђеља “Не посипај се пепелом”! Мало ми је чудно било да су из клупа ПЕС-а против историјске тробојке били И људи који су у тај политички субјект прелетјели или улетјели представљајући нам се као велики вјерници и Срби. Не знам како ће њихова савјест прихватити и околина реаговати на њихове одлуке да им је ближи Брисел него застава под којом су народи Црне Горе бранили своју државу и своје достојанство, како ће проћи на изборима који нам се неминовно приближавају. Потез Милана Кнежевића био је, што би ми рекли, њеска или вам навлакуша да у парламенту, и ако је био лијеп сунчан дан, да у том дому падне снијег вјероватно да би по оној народној испало “да свака звјерка покаже свој траг”.

Овога пута тастери су показали јасно ко шта и како ко мисли, а народу остаје да запамти и присјети се тога приликом наредног гласања. И ако су неки, а што је разумљиво, и политички легитимно покушали да испровоцирају политичке противнике наводном “бракоразводном парницом “ период који је пред нама ће то најбоље потврдити или демантовати. Да подсјетим да је и митрополит Амфилохије био за Европску унију али не по сваку цијену, већ да ми као историјски народ тамо понесемо своју традицију, писмо и своје знамење и тако обогатимо ЕУ.

А да имамо шта, показују сердар Вукотић и његови јунаци са Мојковца, ђенерал Блажо Бошковић, Марко Миљанов, а да не спомињем највећег међу нама Његоша, који је својевремено задивио баш ту Јевропу, а кад смо код њега поједини посланици би требало да се присјете оне његове “Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе до вијека”!

Перица Ђаковић