Крчи ли Блануша пут за Станивуковића и Божовића?

Још једна сједница Главног одбора СДС-а је завршена, а по ко зна који пут је потврђено да је Бранко Блануша кандидат за предсједника Републике Српске. Ипак, ни након безброј одлука, потврда и изјава, нико ни дан-данас са сигурношћу не може да каже да ће то заиста тако бити.

И није разлог за то сумњичавост и опрезност које у политици никад не мањка, него сами поступци Бранка Блануше. Између одлучности да ће бити кандидат јављали су се позиви за договор са другим странкама. Од горљивих тврдњи на органима странке да ником не да кандидатуру, до потпуно другачијих изјава у медијима. Закључке које је предлагао сам је кршио, а онда поново говорио да у томе није учествовао. На Предсједништву једно, на Главног одбору друго, а на конференцији за медије треће.

Ушао је у високу политику на приједлог СДС-а. Као дугогодишњи професор није имао много искуства, а тако је врло често и дјеловао. Представљао се као човјек дијалога, неко ко жели помирити стално завађену опозицију. И није успио. Истина, преузео је и немогућ задатак, али је и сам кумовао многим стварима.

Укратко, врло је често дјеловао као неко ко је натјеран да буде кандидат. Прво није желио он, сад га не жели нико. И ту је заигран политички танго — он који жели да Станивуковић буде кандидат почео је грчевито да се бори да остане кандидат, а ови који не желе ни Станивуковића ни Бланушу, бране Бланушину кандидатуру. Истина је да су СДС-овци жељели Љубишу Петровића, али је Блануша грчевито бранио своју кандидатуру само да је не би добио Петровић.

Видио је Блануша да нема већину у Главног одбору, па је од помиритеља постао онај који сијече кадрове, обрачунава се са неистомишљеницима, а од чувара СДС-а постао је његова најкрвавија рана.

Тако је и данас на Главном одбору испунио своју најаву да „ко не буде поштовао страначку структуру, неће моћи предлагати листе”. „Потаманио” је тако у Дубици Николу Злојутра, у Бањалуци Жељка Раљића, а најјачи ударац задао је у Бијељини када није дао Љубиши Петровићу да састави листу. Градоначелнику који је полумртвом СДС-у очувао мјесто градоначелника и донио одличне резултате за Народну скупштину, Блануша је рекао „не”.

И не само то, спријечио је намјеру да се Главни одбор изјасни о кандидатури Љубише Петровића. Како је рекао, у том случају би морала бити стављена ван снаге одлука по којој је он кандидат.

А врло је могуће да он на крају ни неће бити кандидат. Многи СДС-овци у истурању Маринка Божовића виде намјеру Блануше да СДС има кандидата за Предсједништво БиХ, а да се он повуче у корист Драшка Станивуковића када већ буде касно да СДС предложи ново име. Тако би у потпуности био проведен план који је раније Главни одбор осујетио неколико пута.

Многи овакав Бланушин потез виде као „жртвовање краља за неколико пијуна”. У тој причи Петровић је краљ, а посланици Томица Стојановић и Мирјана Орашанин пијуни. А пијун је и Маринко Божовић.

Ако се слутње појединих високих функционера СДС-а обистине, странка би погодила сама себе. Блануша не би остао упамћен као неко ко је донио промјене, него као човјек који је докусурио рањену звијер. Умјесто славодобитног повратка на власт, СДС би остао у сјенци неких других, а себи потписао пресуду да ће заувијек бити друга странка по снази.