Шта се дешава са њемачким пензионим системом?

Након низа великих реформи које су почетком 2000-их провели социјалдемократе и Зелени, уведени су инструменти који су требали дугорочно осигурати одрживост пензионог система.

Међутим, политичке одлуке донесене касније постепено су нарушиле ту равнотежу.

Након вишенедјељних преговора и политичких сукоба, демохришћани и социјалдемократе (ЦДУ/ЦСУ и СПД) уз много потешкоћа успјели у Бундестагу спријечити озбиљну кризу владе: усвојен је закон о пензијама, на приједлог министра рада Барбел Бас (СПД).

Станивуковић тражи поскупљење воде за чак 66 одсто

Гласање о пензионој реформи данима је било кључно политичко питање у Берлину: може ли канцелар Фридрих Мерц (ЦДУ) увјерити млађе посланике своје странке да подрже пакет који је увелико прилагођен захтјевима СПД-а?

Анализа коју је реконструисао њемачки "Ханделсблат" показује да су управо ове двије велике странке више од десет година постепено поткопавале пензиони систем бројним издашним, али финансијски проблематичним мјерама. У тренутку када демографски изазови постају све оштрији, политичке посљедице тих одлука постају итекако видљиве.

Од средине 2010-их њемачка је мировинска политика ушла у период у којем је готово свака година доносила нову повластицу. Изрази попут “додатак за мајке” и “пензија са 63” постали су дио политичког фолклора, док су ЦДУ/ЦСУ и СПД градили слику странака које доносе великодушне бенефиције. Али, таква се политика све више показивала као одмак од начела одрживости и повратак краткорочном популизму.

Брачни пар заједно прославио 100. рођендан

У исто вријеме демографска слика драстично се погоршавала. Генерација бејби бумера улази у пензију, а број запослених који пуне фонд нагло опада. Резултат су све већи притисци на пензијски буџет и све јасније спознаје о томе да су политичке одлуке протеклих година ситуацију само додатно погоршале.

Једна од политички најпопуларнијих, али финансијски најтежих мјера била је тзв. Мутерренте — додатак на пензију за жене које су родиле дјецу прије 1992. године. Иако је Уставни суд потврдио разлику између старијих и млађих мајки, ЦСУ је 2013. и 2019. године прогурао њено додатно проширење.

Та одлука, замишљена као политички успјех, постала је велика финансијска “црна рупа”:

– до краја 2025. године Муттерренте 1 и 2 коштаће око 111 милијарди евра

– трећа фаза, планирана након 2027, могла би захтијевати додатних 70 милијарди.

Упркос огромним трошковима, стварни износ који мајке добијају врло је скроман – око двадесетак евра мјесечно по дјетету. Чак су и поједини ветерани ЦДУ-а, укључујући Волфганга Шојблеа, накнадно признали да мјера дугорочно није одржива.

Друга велика политичка интервенција била је увођење пуне пензије већ са 63 године за особе с најмање 45 година радног стажа. Иако је представљена као помоћ радницима тешких физичких занимања, истраживања су показала да је најмање трећина корисника радила канцеларијске или мање напорне послове. У пракси, корист су највише имали стабилно запослени радници с добрим платама.

Медији: План за запљену руске имовине означава неуспех ЕУ

До 2023. године сваки четврти нови пензионер одлазио је у пријевремену пуну пензију, што државу кошта десеттине милијарди евра.

Године 2018, тадашњи министар финансија Олаф Шолц одлучио је “замрзнути” пензије до 2030. како би се наводно избјегло даљње популистичко надметање. Тиме је у пракси суспендован кључни елемент реформе из 2004, тзв. фактор одрживости, који аутоматски прилагођава пензије демографским промјенама.

Када расте број пензионера, а опада број радника, систем би иначе смањио пензије како би остао стабилан – али Шолц је то онемогућио.

Иако је одлука у први мах изгледала као социјална побједа, данас је јасно да су дугорочни учинци скупи и да тиме проблем сиромаштва старијих није ријешен.

Увођењем основне пензије 2021. Њемачка је покушала осигурати минималну сигурност за особе које су цијели радни вијек провеле у нископлаћеним пословима. Но реформа се показала административно врло сложеном и ограниченог учинка.

Нетанјаху: Палестинска управа није заинтересована за мир са Израелом

Стручњаци сматрају да Њемачка тиме и даље није успоставила јасну доњу границу мировине која би стварно заштитила најслабије.

Пензиони систем још се држи, али пројекције за идућу деценију изразито су забрињавајуће. Мањак радне снаге, успоравање имиграције и раст броја пензионера гурају систем према ивици.

Стручњаци упозоравају да би наставак садашње политике могао довести до тога да социјални издаци прогутају половину савезног буџета.

Рјешења постоје: укидање пензије са 63, враћање фактора одрживости и заустављање даљњег ширења “бонуса за мајке”. Али политичка воља остаје слаба.

Њемачка још увијек није успјела изградити одржив модел капитализоване пензије, какав већ деценијама функционише у Холандији, Данској или Шведској.

Док нова “пензиона комисија” опет тражи компромис, терет старих одлука и даље притишће систем. Отворено остаје питање: може ли се Њемачка уопште извући из ове спирале без политичке храбрости које нема већ двије деценије?

Рекордних 70 одсто Нијемаца незадовољно радом владе