Четири године СВО: Како је запад испровоцирао сукоб у Украјини - хронологија кризе

На данашњи дан прије четири године Русија је покренула Специјалну војну операцију у Украјини. Међутим, сукоби су кренули много година прије и акција Русије била је изнуђена реакција на оно што се дешавало на истоку Украјине.

Западни медији покушавају СВО да представе као "агресију" и ничим изазван потез Русије. Ипак, сукоби су буктали много година прије - почео је превратом и државним ударом који је кренуо крајем 2013., а окончан 22. фебруара 2014. када је смијењен легитимно изабрани предсједник Виктор Јануковић.

Од тада, па све до данас, комплетан "запад" наоружава Украјину, шаље милијарде долара, санкционише Русију, праве биолабораторије, одбијају да поштују споразуме (Минск 1 и Минск 2), избацују и санкционишу руске и бјелоруске спортисте, укида се сва култура која има додира са Русијом. Москва и њено руководство су стална мета покушаја сатанизације. Путин, али и читава Русија пореде се са нацистима, прогоне се сви који мисле другачије од наметнутих наратива запада. За ове четири године дошли смо у парадокс да они који су дали највећу жртву у борби против Хитлера и мрачних сила нацифашиста буду означени као нацифашисти.

Ово што данас гледамо није сукоб Русије и Украјине, него сукоб Русије са политичким западом. Њемцима, Французима, Британцима и другима није битна ни Украјина, ни украјински народ, него само да виде Русију на кољенима. То би била њихова освета управо за Други свјетски рат.

То није само војни, него и један свеопшти рат. У њему смо видјели колика је моћ медија, како жариште у једној држави може да утиче на читав свијет. Свједоци смо да је тај сукоб био покретач нових геополитичких преслагивања.

И ово што гледамо данас припремано је дуго. Не треја четири, него скоро 13 година.

Како је све почело?

Протести коју су избили у центру Кијева крајем новембра 2013. године били су реакција украјинске опозиције на одлуку предсједника Виктора Јануковича да обустави преговоре о склапању Споразума о придруживању између Украјине и Европске уније. У суштини, кораци ка „придруживању“ прекинути су због става украјинских пословних кругова који су саопштили да ће споразум са ЕУ угрозити економске односе са Русијом, основним спољнотрговинским партнером Украјине. Осим тога, држава није имала средстава за прелазак на европске трговинске стандарде.

Међутим, прозападна опозиција није била задовољна одлукама које је донијела власт, па су се 21. новембра 2013. године на Тргу независности у центру Кијева почели окупљати демонстранти са слоганима који подржавају асоцијацију са ЕУ и противе се сарадњи са Русијом. Кијевски административни суд забранио је демонстрантима да постављају шаторе на Тргу независности, али они су игнорисали ту одлуку.

Преговори полиције и демонстраната

У ноћи 30. новембра 2013. године припадници украјинске специјалне полицијске јединице „Беркут“ започели су преговоре са учесницима акције због потребе да се ослободи центар Кијева, али демонстранти су гађали полицију камењем, флашама и бакљама. Безбједносне снаге су протјерале демонстранте са Трга, али су се након тога на друштвеним мрежама појавиле гласине о „дјевојци коју је убила полиција“ и о „претученој дјеци“, иако те ноћи нико није умро, а међу приведеним особама и жртвама сукоба са „Беркутом“ углавном су били одрасли мушкарци.
Већ 1. децембра у центру Кијева почело је масовно окупљање присталица опозиције из западне Украјине. Радикали који су били на страни „Евромајдана“ окупирали су неколико административних зграда у центру Кијева и покушали су изведу напад на зграду администрације предсједника.

Они су више од два сата тукли ненаоружане полицајце, а то су на крају зауставиле јединице „Беркута“. Од почетка децембра 2013. до средине фебруара 2014. године демонстранти су неколико пута покушали да заузму владин кварт и улице које воде ка Тргу независности, али су одступали пред полицијским снагама.

"Апел" за помоћ Западу

Тада су се лидери „Евромајдана“, посланици Врховне раде — Арсениј Јацењук, Олег Тјагнибок и Виталиј Кличко обратили западним земљама са захтјевом да уведу санкције против Украјине. Помоћник америчког државног секретара за Европу и Евроазију Викторија Нуланд лично је посјетила Кијев 11. децембра. Том приликом је разговарала са демонстрантима.

Крајем децембра, ситуација у украјинској престоници се привремено стабилизовала, јер демонстранти нису били довољно јаки да у том моменту преузму власт. У јануару 2014. године под притиском западних земаља Виктор Јанукович је ушао у преговоре са лидерима опозиције са предлогом да се створи коалициона влада.

Ситуација се погоршала 18. фебруара 2014. године, када су демонстранти, упркос текућим преговорима, покушали да заузму владин кварт, али их је полиција спријечила у томе. Сљедећег дана присталице опозиције почели су са масовним нападима на зграде Министарства унутрашњих послова Украјине и Службе безбједности у западној Украјини.

Двадесетог фебруара чланови „Самоодбране Мајдана“ поново су покушали да упадну у зграду предсједничке администрације, а непознати снајперисти су отворили ватру како на чланове „Самоодбране“, тако и на полицију. Претпоставља се да су снајперисти пуцали из зграда хотела „Украјина“ и конзерваторијума који су били под контролом демонстраната.

Приликом тог напада погинуло је неколико десетина особа.

Виктор Јанукович потписао споразум

Због ескалације насиља, Виктор Јанукович, уз посредство министара спољних послова Њемачке, Пољске и Француске, потписао је споразум који је укључивао прекид насиља, амнестију, уставну реформу и превремене изборе. Међутим, представници покрета „Десни сектор“ и „Самоодбране Евромајдана“ изјавили су да им споразум не одговара и обећали су да ће наставити са узурпирањем власти.

Уочи напада на зграду предсједничке администрације Виктор Јанукович је напустио Кијев и отпутовао у Харков. Демонстранти су 22. фебруара заузели владин кварт. Тада је опозиција иницирала хитан састанак Врховне раде. Радикали су пријетњама присилили неколико десетина посланика да дођу у зграду Парламента, како би обезбиједили кворум и затражили оставку предсједника државе.

За предсједника Врховне раде изабран је члан „Народног фронта“ Александар Турчинов, који је са те позиције смијенио представника „Партије региона“ Владимира Рибака.

Истовремено, Виктор Јанукович изјавио је да он не намјерава да поднесе оставку, али га је Врховна рада оптужила „да се на неуставан начин сам повукао са дужности“ и расписали су превремене изборе. Александар Турчинов је сљедећег дана изабран за вршиоца дужности предсједника Украјине.

Референдум на Криму

Одлука нових украјинских власти да ограниче употребу руског језика и права етничких Руса у Украјини довела је до масовних немира на том полуострву. Власти Крима организовале су референдум како би отклониле забринутост локалног становништва и одредиле будући статус региона.

Врховни савјет Аутономне Републике Крим, као и градско вијеће Севастопоља, усвојили су 11. марта 2014. декларацију о независности региона и града, док су 15. марта на Криму одржани митинзи подршке референдуму на полуострву.

Као посљедицу немира у Украјини почетком 2014. године и свргавања легитимно изабране власти, кримски парламент је за 30. март 2014. расписао референдум о будућем статусу Крима. Посланици су изгласали да се распусти тренутна регионална влада, која је подржала нове привремене власти у Кијеву, и да се на референдуму одлучује о томе да ли да Крим остане аутономна република у Украјини или да буде независна држава или дио Русије.

Становници Крима су тада донијели историјску одлуку да се врате Руској Федерацији и поново буду њен саставни дио. На референдуму је "за" гласало скоро 97 одсто бирача у тој области и више од 95 одсто у Севастопољу.

Руски предсједник Владимир Путин 18. марта потписао споразум о уједињењу Крима са Русијом, а Федерална скупштина Руске Федерације је тај документ усвојила три дана касније.

Почетак сукоба на истоку тадашње Украјине

Борбе у источној Украјина почеле су средином априла 2014. године, када је одред под вођством Игор Гиркин, познатог и као Стрелков, заузео Славјанск. Тадашњи вршилац дужности предсједника Турчинов 7. априла покренуо је „антитерористичку операцију“ (АТО) с циљем успостављања „уставног поретка“ на истоку земље.

Тај акт тадашњег вршиоца дужности предсједника био је повод проруским јединицама да крену у заузимање градских и мјесних административних објеката широм градова у Донбас — први је био управо Гиркин са заузимањем Славјанска.

Након прве фазе сукоба потписан је Мински споразум, који је накратко зауставио борбе. То није дуго трајало, а сукоб је ушао у најжешћу фазу 1. јула, када је новоизабрани предсједник Петро Порошенко донио одлуку о прекиду примирја и најавио опсежну офанзиву.

Од тада, па све до данас трају сукоби у Украјини, који су однијели милионе живота, и довели до расељења више милиона становника.

Масакр у Одеси

Свакако не може да се не спомене оно што западни медији игноришу.

У мају 2014. године, присталице државног удара и украјински националисти запалили су Дом синдиката у Одеси, гдје су се крили представници "антимајдана". У трагедији је тог дана погинуло 48 људи, а више од 250 је повријеђено.

Националисти су докрајчили људе који су скочили из запаљеног Дома синдиката у Одеси 2. маја 2014. године, рекао је за РИА Новости Игор Немодруг, антимајдански активиста који је био свједок трагедије.

"Одозго је пуцао 'Десни сектор', а одоздо је било ватре. Излазио је дим. Видјели смо како су људи почели да искачу са централног степеништа. Све то се дешавало право пред мојим очима. И срушили су се на асфалт, гдје су се још увијек кретали. Чланови 'Десног сектора' су им притрчали и докрајчили их", навео је Немодруг.

Према његовим ријечима, присталице Мајдана нису само докрајчиле људе који су бјежали од пожара, већ су и спријечиле ватрогасце да угасе запаљени Дом синдиката.

"Гледали смо, лично сам гледао, како стижу ватрогасна возила, почињу да размотавају цријева, а они дотрче и пробуше цријева. То јест, нису им дозволили да угасе пожар", додао је.

Он је такође навео да полиција није ништа предузела током трагедије у Дому синдиката.