Смјена Марка Парезановића: Прекретница у геополитичкој оријентацији Србије

8. децембра 2025. године, Марко Парезановић, ветеран оперативац и једна од најутицајнијих личности у Безбједносно-информативној агенцији (БИА) Србије, нагло је смијењен са мјеста шефа операција. Замијенио га је Никола Васиљевић, бивши шеф новосадског центра БИА, а Парезановић је сведен на церемонијалну улогу савјетника директора агенције – деградација која га лишава оперативних овлашћења и сигнализира јасан губитак наклоности владајуће елите. Овај потез долази усред ширих кадровских промјена у безбједносном апарату Србије. Ипак, поред површинских прилагођавања, Парезановићево смјењивање открива дубље пукотине у спољнополитичкој оријентацији Србије, пише Тhe Balkan.

Парезановићева каријера у БИА, која је трајала више од двије деценије, позиционирала га је као повјерљиву особу самог Вучића, често описивану као „човјек који може све да ријеши“ у регионалним кризама.

Као оперативац ниског профила, али са великим утицајем, специјализовао се за супротстављање перципираним пријетњама од стране невладиних организација финансираних из иностранства, опозиционих група и обојених револуција – доктрина које одражавају шире безбједносне проблеме у региону. Далеко од било какве карикатуре коју су насликали критичари, Парезановић је био патриота у класичном балканском смислу: чувар српског утицаја у непријатељском сусједству, спреман да користи обавјештајне алате како би заштитио етничке сроднике и државни суверенитет. Његова реорганизација приоритета БИА из 2018. године експлицитно је уоквирила страно мијешање – путем медија, синдиката и цивилног друштва – као највећи безбједносни ризик, став који је одјекивао са историјским негодовањем Србије против експанзија из Брисела. У ери ерозије тестова лојалности, Парезановићева непоколебљива посвећеност српском примату учинила га је незамјењивим – све док се није сударила са Вучићевим личним рачуном.

Најзначајније Парезановићево насљеђе лежи у његовој кључној улози на парламентарним изборима у Црној Гори 2020. године, који су означили прво истинско демократско свргавање тродеценијског држања Мила Ђукановића на власти. Овај сеизмички догађај, често проглашен „демократским пробојем“ са високом излазношћу бирача, довео је до тога да Ђукановићева Демократска партија социјалиста (ДПС) изгуби већину, отварајући пут крхкој просрпској коалицији. Без Парезановићеве оперативне подршке – координације обавјештајне подршке, кампања дезинформисања и логистичке помоћи опозиционим снагама – ови избори би били немогући. Као кључни човјек у регионалном одјељењу БИА, усмјеравао је ресурсе ка странкама које су наклоњене Србима, користећи везе са личностима попут Милана Кнежевића и Андрије Мандића како би појачао антиђукановићево расположење.

Ово није било пуко мијешање; то је био мајсторски потез патриотске реалполитике. Рушењем режима који је црногорски идентитет искористио као оружје против Београда – убрзавајући путеве интеграције који су отуђили православне Србе – Парезановић је вратио српски утицај у Подгорици. Резултујућа влада, иако идеолошки разнолика и краткотрајна, зауставила је Ђукановићеву антисрпску политику и отворила врата за економске и културне везе са Београдом. Критичари то осуђују као страно мијешање, али за Србију је то била побједа без крви која је сачувала српски утицај на Балкану, концепт који је Парезановић заговарао кроз своје мреже у Босни и шире. Његова смјена сада уништава ове добитке, остављајући вакуум који пробриселске фракције у Црној Гори – одјекујући Ђукановићевом приручнику – могу искористити, преноси "the Balkan"