ŽURKA

Znam tačno šta ste pomislili kada ste kliknuli ovaj naslov.

Biće to priča o organzaciji žurke regionalno popularnog pjevača diskutabilnih tekstova i atraktivne pjevačice i to u često osporavanom multimedijalnom centru koji je nebrojeno puta posvađao SNSD-ovce u Banjaluci, pozivu na taj isti koncert plakatima na školama što nikako nije trebalo da se desi, oštre reakcije organizacionog sekretara SNSD-a Dodika mlađeg na pomenuta zbivanja uz opasku da SNSD nije estrada, moralisanje i zgražavanje mladog gradonačelnika Stanivukovića, objašnjavanje i pravdanje šefa gradskog SNSD-a da ništa nije onako kao što izgleda...

Da, biće. I ovo nije estrada, ali jeste priča o žurci. Jer žurka je svaki dan. U Republici Srpskoj sve je žurka. Muziku biraju didžejevi – političari. Neki uvijek ubodu hit koji ponese masu, onim drugim je sve džaba. Ploče su im izlizane odavno. U strankama koje čine vlast se na tim svakodnevnim „političkim žurkama“ svako zabavlja na svoj način: jedni igraju kolo, drugi se guraju iza glavne bine i šapuću, oni treći godinama gledaju da stanu blizu vrata u slučaju dima ili previše zagrijane atmosfere. Da lakše šmugnu napolje. Ima tu i svađa i prepirki ko će stati bliže mikrofonu jer nekima je već dosadilo da stoje u mraku tamo iza reflektora. Jedni vjerno pjevaju uglas pjesmu za koju tvrde da je „jedina prava“, a neki bogami polako već cupkaju nogom uz neki novi ritam nadajući se jednom i vlastitoj solo tački na toj političkoj žurci.

U tom živopisnom miksu na žurkama se obično u kasne sate pojavi opozicija koja je je umislila da je baš svaki dan dobar za žurku. Čekaju svoju šansu i priliku da bar jednom dobiju mandat da puštaju muziku. Uveli bi neki od opozicionara odmah rasvjetu i to onu Končarovu, valjda da razbiju mrak. Svi bi oni rado da budu domaćini žurke, gazde nad ritmovima uz koje pleše narod, a često ga i plati.

Tu su naravno neizostavni i nezvani gosti , što bi se reklo "stranci" koji pred fajront na žurku upadnu nepozvani pa bi da tuku i disciplinuju one što ih se prepadnu. Da naručuju svoje pjesme. Naravno strane. Muzika je tad najglasnija od dima se ne vidi ništa, svi već gube ritam, a pjevač ili di džej tada vladaju masom. Ili krene pjesma koja najavljuje fajront ili baš "ide gas".

E, tada ili lete i čaše i stolice ili obezbjeđenje pristojno zamoli goste iz inostranstva da napuste žurku na koju uporno dolaze nepozvani.

Uporno "gosti stranci" objašnjavaju i tvrde svaku put kad upadnu na političke žurke u Srpskoj da su samo dan prije na sastancima sa nekim od prisutnih zvanica na žurci dobili usmene pozive da su dobrodošli na žurke i da slobodno kad osjete potrebu zapjevaju. Vjerujem u to.

I možda bi i trebalo. Pa da se i javno vidi ko u tim ritmovima najviše uživa. Zato vam kažem. Ove žurke su vrlo ozbiljna priča. I nema ništa džabe. Sve mora da se plati. Izlaz je često skuplji od ulaza. Tako i treba. A stalno se na ovoj našoj višegodišnjoj političkoj žurci vrzmaju i kojekakvi sumnjivi tipovi. Oni idu od stola do stola i zapisuju ko bi koju pjesmu da čuje. I naplaćuju na licu mjesta. Oni su kažu tu u ime organizatora. A zapravo rade samo u svoje ime. I onda pokupe i bakšiš. Koji uglavnom strpaju u svoj džep.

Publika za to vrijeme dok se na bini smjenjuju politički izviđači sa sluhom i bez sluha malo zviždi, dobacuje, nekad i traži bis. I kad se glavne zvijezde žurke nakon ko zna kojeg bisa udalje sa bine – eto njih .

Neafirmisanih demo političara koji uporno urlaju u mikrofon uvjereni da imaju hit dok se reflektori gase, a publika polako razilazi .

Oni u polumraku ostaju na bini, čekajuću uporno aplauz koji nikako da dođe i izlaze na bis koji niko nije tražio, zahvaljujući se publici koja ih neće .

I kad se reflektori političke žurke ugase i počne svađa ko će sutra da plati salu i nastalu štetu - zvijezda večeri pijucka i zna da na kraju svi ionako završe za njegovim stolom jer tu muzika za razliku od improvizovanih DI DŽEJ pultova nikad ne staje.

Tako vam je to na političkim žurkama u Republici Srpskoj. Nečija politika stane kad nestane piva i ugase se reflektori, neke karijere na političkim žurkama traju decenijama.

Uzalud se mnogi pentraju po bini i otimaju mikrofon.

Pitate ima li kraja ovoj politčkoj žurci. Umorni ste.

Imate pravo. Tempo je nikad žešći.

Kuka ko mora - svira ko smije. I koga narod sa bine ne otjera.

Idemo do fajronta.

Pa onda što bi rekla omladina na "after party“.