ŠAMAR

„Neprikladno je da komentarišemo porodične stvari – ali, s druge strane, ako žena ošamari muža, ona to nikada ne radi bez razloga. Ali, to nije naša stvar.“

Tako je Dmitrij Peskov, portparol Kremlja, prokomentarisao šamarčinu koju je teškom rukom – gotovo muškom – zviznula prva dama Francuske svom suprugu Emanuelu Makronu. I ja bih se u potpunosti složila s njim. Naravno da nije naša stvar da komentarišemo porodične stvari koje se dešavaju iza zatvorenih vrata, čija god da su – ali ova su vrata bila otvorena.

Nisam za nasilje – odmah da bude jasno.

Ali složićete se, a možda i nećete, da rijetko kada neko dobije šamar nezasluženo. Izuzeci su tu, naravno, da potvrde pravilo. Nespretno su se i sam Makron, kao i njegova služba – očito nedorasla kriznom PR-u za šamarčine – izvlačili da je sve to bila mala šala i zadirkivanje. Makronu moram poručiti da su svi ipak povjerovali svojim očima, a ne njemu. Razlog šamarčine koja je obišla svijet još je nepoznat. Ako bi mene pitali zašto je zaslužio da mu gori obraz, to bi bilo zato što se nepotrebno petljao u pisanje non-papera – a bilo bi tu još toga za šamar.

Šamar, dragi čitaoci, nikako ne posmatram kao nasilje – više kao vaspitnu mjeru. I tu su izuzeci da potvrde pravilo.

Nadobijala sam se šljaga kao mala – i svaku sam zaslužila. Iskreno, možda ih je trebalo biti i više. Za moje dobro. Moje poimanje šamara vjerovatno će dušebrižnici osuditi, ali šamar je vaspitna mjera.

A postoje i oni politički šamari, pa marketinški šamari, pa medijski šamari... Svaki dan vas pljesne po jedan. I to tako da vam se zavrti u glavi. Ni ne ustanete ujutru čestito iz kreveta, a već vas jedno poskupljenje ošamari da prebrojite sve zvijezde. Onda vas, kao šamar, opali vijest da je neko tog istog dana iskeširao pola miliona i kupio stan. Onda vas ošamari tender na kojem se milionče ugradio onaj koji je tender namjestio partijskom privredniku.

Boli, a?

Šamare nam lupa pravosuđe, zakoni koji za jedne važe, a za druge ne važe.

I svi ti koji nam lupaju te političke i ekonomske šamare kandidati su za onaj vaspitni. Ali, kao što rekoh – ne podržavam nasilje. Ali nasilje koje mi trpimo od Kristijana Šmita – pravno i političko – nigdje se ne kažnjava. Svi se prave ludi. Na te pojave dođe mi da stanem pred ogledalo i da sama sebi lupim šamar.

Sve zbog priče o demokratiji i narodu, i političarima koji sami treba da kroje sudbinu svoje zemlje.

E, ta mi je – kad je čujem – baš za šamarčine.

Jer mi njih argumentima – oni nas šamarčinom. I tako godinama.

Stranci i dalje funkcionišu po principu lupanja šamara. Neki šamare stoički podnose, prkose i primaju udarce, a inat raste.

Oni drugi, ipak, poslušno primaju i šamare i ćuške, u nadi da će im oni pomoći da istjeraju SNSD iz vlasti. Zato će 3. juna u Sarajevo, na još jedno „šmitovanje“ protiv Dodika. Možda i šamaranje.

Obraz još gori Nebojši Vukanoviću od šamara koji su mu pljesnuli kada mu je postalo jasno da nema ništa od njegovog ministrovanja – osim možda u sjeni, ako ga pozovu. Mada su i tu mjesta popunjena. Ovi što su pohrlili u „vladu u sjeni“ – za bolje i nisu.

Neki nisu ni za šamar.

Znate ono kad zamahnete, a onda jednostavno spustite ruku? Nije ni šamar za svakoga.

Jer, kako da opalite šamar nekome ko nema obraz?

Čuvajte zato obraz. Nikada ne znate odakle će šamar.

Šalim se. Pa i Brižit Makron se šalila.

Čekajte samo da zatvorim vrata.