JUČE, DANAS I MALO SUTRA

Evo i danas, baš upravo u ovim momentima, svekolika javnost pita se šta će biti sutra. 

Pita se to narod, onaj obični, pitaju se analitičari, političari, mediji, istoričari i dežurni poznavaoci prilika. Pitaju se, odgovaraju i pribojavaju. Šta sutra? 

Nakon svake odluke koju čuju u eteru ide i pitanje: dobro, i šta ćemo sutra? Pitanje šta će biti sutra lebdi u vazduhu još od dana uoči izricanja prvostepene osuđujuće presude u političkom procesu vođenom protiv predsjednika Republike Srpske. Nakon što smo mi, obični smrtnici, presudu i zvanično čuli — a sudski izvori je doturili kome su mislili da treba još davno prije izricanja — pitanje ŠTA ĆE BITI SUTRA postalo je još glasnije.

Razmislite, koliko vam je samo puta neko iz vašeg bližeg i šireg okruženja postavio ovih dana pitanje uz konstataciju: „Ma dobro, pusti to, nego šta će biti sutra?“ I desilo se sutra. I sutra poslije sutra. I tu smo gdje jesmo.

Skupština je izglasala set zakona. Kada i ako stupe na snagu, od tog momenta sutra će biti potpuno drugačije od danas. Tog i takvog sutra jako su se prepali opozicionari da su iz sale pobjegli glavom bez obzira — da ne budu krivi za sutra, pa kome god da sada polažu račune. 

Oni kojima su do sada polagali na njihovu žalost već su juče. Zato se i ne treba čuditi što ih toliko brine ovo sutra. Pa prepadaju narod, pišu pisma, otvaraju oči drugima, dok su pola političkog života prespavali — kao da narodu odavno nije jasno i šta je bilo juče i kome je dao glas da bude i sutra. I opet će narod odlučiti koga na vlasti vidi u nekom novom sutra.

Jer previše je onih nekih tamo gore koji Republici Srpskoj ne žele sutra — ma ko da je na njenom čelu. I nema to veze sa Miloradom Dodikom. Znaju to i ovi što pišu pisma, nego im je valjda tako lakše. Pred sobom. Jer odavno nisu ono što su bili juče. A od juče do sutra — istorija se mijenja. Pitajte Zelenskog, recimo, da li je zamišljao baš takvo sutra kada je krenuo put Amerike. Danas jesi — sutra nisi. A sutra je uvijek u našim rukama.

I šta god da se dešava, uvijek ima novo sutra. Pa možda premijer i nije napravio lapsus kada je rekao: „Sve će ovo jednom biti sutra.“ Jer kada osvane to sutra, iz te perspektive ono neizvjesno juče biće potpuno drugačije.

Ali da to sutra bude po mjeri svima, hajde da malo svi doprinesemo da ne bude isto kao juče. Da se ne krčmi po preduzećima, da se ne zapošljavaju rođaci i kumovi, da se kriminalci zatvaraju, a da pošten svijet radi i zaradi — da može da živi od svog rada. Da ne poskupi struja juče, pa onda opet sutra. Da ne kažu „dosta je krađe šume“ juče, pa zaborave sutra.

Da se ne bojimo šta donosi sutra ako svi radimo i gradimo — a ne da neki ruše da bi samo i uvijek istima bilo dobro i juče, i danas, i sutra, i prekosutra.

I dalje vam nije jasno: šta će biti sutra? Za Republiku Srpsku ima sutra. I te kako ima. Kad svi stanu na onu liniju koja juče dijeli od sutra.

Na toj liniji piše MALO SUTRA. I to treba da bude poruka svakom ko se usudi da ruši i ljulja krvlju natopljene temelje — ma odakle da je došao, ma ko god da ga je poslao i koga god je delegirao da za nečiji račun to pokuša.

Ne bojte se sutra. Jer sve je bliže dan kada to jedno SUTRA neće biti sasvim obično juče kada bude prošlo.

Zato je važno prepoznati momenat i reći: E, PA MALO SUTRA.

Znam ko će ga prepoznati i ko nikad neće.