Izvinjenja na čekanju

Za svako pravilo postoji izuzetak – pa tako i za IZVINJENJE. U takvim izuzecima, koji potvrđuju pravilo, veća je sramota izviniti se nego sam čin zbog kojeg se izvinjavaš. Baš smo takvom jednom bili svjedoci. Nakon dva dana snježnih nanosa u mračnoj Banjaluci – ispod dekoracije kišobrana u pretećem padu, na povratku sa novogodišnjim lampicama okićene Jahorine i zimskih radosti, razdragan gradonačelnik izvinio se zbog svog nemara. I to je svekolika zajednica, koja živi na mrežama, pozdravila kao jedan divan gest.

Pa, ne izvinjavaju se političari svaki dan. I to je tačno. Izvinite – svi su krivi osim mene. Zabrljao sam, ali pomoć i dalje ne prihvatam. Sam ću – ali ne znam. Ili neću namjerno. Izvinjavаću se za zatrpane na Manjači, za snježne planine po trotoarima, za kišobrane tempirane gromade koje preteći vise nad glavama u Gospodskoj... Izvinite. Mogla bih još da nabrajam, ali imam još neka izvinjenja na čekanju.

Možda se na izvinjenje sprema i poznati vještak dr Vranić. Da se izvini što je van svake etike i van svake pameti potpisao vještačenje kojim sposobnim za suđenje proglašava predsednika Srpske. Hoće li se izviniti njemu ili šestorki svojih sarajevskih kolega doktora koji su po nalogu pregledali i pacijenta i nalaze i jednoglasno zaključili da vještak Vranić nije u pravu? Hoće li se izviniti Sud i tužilaštvo što, umjesto da sude i gone one koji su radili svoj posao, počnu da gone one koji ne rade? Imam još izvinjenja na čekanju. Čekam, recimo, izvinjenje onih koji sastavljaju crne liste, što je hiljade potpuno nevinih ljudi ostalo bez posla i prava na rad. Čekam izvinjenje bankara što su tim istim ljudima gasili račune i obustavljali plate koje su pošteno zaradili. Čekam izvinjenje i onih koji su sve to gledali i nisu mrdnuli prstom ni tastaturom, jer se njih ne tiče – a moglo bi. Čekam da se izvine i partijski drugovi i uhljebi koji se oglase sporadično kad ocene da je opasnost prošla i da je klizavi teren posut solju. Imam još izvinjenja na čekanju. Pa i za so – onu kojom su se posipali putevi, a i onu koja se sipala na rane. I to na rane svih onih koji su se za Republiku Srpsku borili krvlju – ali ne da bi drugi zgrtali milione grtalicama. A, ako se utvrdi da nisu – onda i njima neko duguje izvinjenje.

Sve su to izvinjenja na čekanju. Ali ne znam koji smo u redu čekanja. I koliko godina i dana će proći da ih neko izgovori. Hoćemo li i ta izvinjenja pozdraviti kao ovo što nas je snijeg u decembru zatrpao?

Možda ih neko jednom i izgovori.

Ali moram vam reći: IZVINITE, izvinjenja ne primamo. Korisno je, nekad kažu psiholozi, da oprostimo i bez izvinjenja. Takođe, i ako je neko ko nam je nanio štetu osoba bez trunke kajanja i žaljenja – svejedno je dobro da joj oprostimo. Oproštaj je ljekovit za nas.

Nekima svakako nema leka. Ni pomoći. I sa izvinjenjem i bez njega.

Izvinite. I dalje ste u redu čekanja.