Серијска убиства у Скопљу и Кичеву: Понавља ли се историја бруталних злочина?

Посљедњи случај у Сјеверној Македонији, могућег серијског убице откривен након хапшења 25-годишњака осумњиченог за убиство посљедње жртве, за коју је тужилаштво утврдило да није умрла природном смрћу већ насилном, отворио је врата анализе.

Сјеверна Македонија: Откривен случај могућег серијског убице

Сјеверна Македонија имала је више случајева серијских убица, али можда најјезивији је онај новинара Владе Танеског.

Македонски новинар Владо Танески био је један од најобавештенијих репортера црне хронике тадашње Македоније. Увијек је имао детаљ више од колега. На крају се испоставило да је лично убио три жене и о томе писао серију текстова. Из прве руке.

Он је 2008. у 56. години ухапшен због сумње да је убио и мучио три старије жене. Полиција је посумњала да је Танески у ствари злочинац када је у низу текстова о наизглед неповезаним убиствима открио детаље које полиција није пустила у медије, већ су „могли бити познати само починиоцу”.

Радило се о три сироте жене чија су масакрирана тијела пронађена без одјеће, и то спакована у најлонске кесе и остављена на различитим локацијама у Кичеву, планинском градићу 120 километара удаљеном од Скопља. Обдукција је показала да су све три жртве биле сексуално и физички злостављане, а затим задављене телефонским кабловима. Посљедња је пронађена Живана Темелкоска, 65 година, чије је тијело откривено 2007.

Двије године прије ње убијена је Митра Симјаноска (64). Полиција је тада саопштила да се и даље трага за 78 година старом женом која је нестала 2003. године, а да основано сумњају да је и њу мучио и убио Танески. Осумњичени их је лично познавао, а као новинар имао је привилегију да изблиза прати истрагу и да несметано контактира са породицама несрећница које је убио или планирао да ликвидира.

Он је сам скренуо пажњу полиције на себе када је у једном од својих чланака у новинама "Нова Македонија" с насловом "Серијски убица у Кичеву" поставио теорију да је једна жртва, Љубица Лицоска (56), отета након што су јој двојица пришла с причом да јој је син повријеђен и тако је одвукли у кола. Даље, прије него што је и полиција добила налазе обдукције, он је написао да су убијене баш телефонским каблом. Те појединости може да вам саопшти очевидац, жртва или нападач.

Истражитељи су примијетили и сличности међу жртвама, све су то биле сиромашне и необразоване чистачице. И све оне су имале заједничку колегиницу, мајку Танеског. Касније ће се испоставити да они нису били у најбољим односима. Наводно, новинар је мрзио своју мајку, а оне су га подсјећале на њу.

Притом, у једном тексту је написао да има сазнања да су убиства извела двојица локалних криминалаца, тачно наводећи њихова имена, али је заборавио да су они у то вријеме већ били у затвору и да нису физички могли починити злочин.

О овом бизарном случају писао је чак и „Њујорк тајмс”. Портпарол македонске полиције Иво Котевски за њих је тада изјавио да су чланци Танеског изазвали сумњу, те је полиција започела истрагу о том тада и даље угледном новинару, који је иза себе имао каријеру дугу 20 година. Крунски доказ који је претходио хапшењу било је поклапање његових ДНК трагова из сјемене течности са оним пронађеним на жртвама.

Неколико дана након хапшења, пронађен је мртав у затворској ћелији. По званичној верзији, извршио је самоубиство тако што се удавио у пластичној канти воде. Оно што је још чудније у тој причи јесте да су током његовог суицида оба његова цимера, наводно, спавала и нису чули ништа. Ипак, нико није демантовао званичне налазе. Котевски, портпарол полиције, рекао је тада да ће полиција наставити да истражује убиства, али је додао да смрт отежава ствари.

- Сада када је отишао, можда никад нећемо сазнати шта се десило.

Владо Танески је други откривени серијски убица у Македонији, прије њега, у Охриду је ухапшен дилер девиза Лазо Радески, осумњичен за убиство четворице својих колега и суграђана.

Серијска убиства која су потресала Македонију су и дио филма "Мајке" редитеља Милча Манчевског. Филм се састоји из три приче, од којих је прва измишљена, друга комбинује фикцију и документаризам, а трећа је у потпуности стварна, а то је управо прича о серијским убиствима у Кичеву.