NE PADA SNIJEG DA POKRIJE BRIJEG, VEĆ...

Недавно, ничим изазвана одлука предсједника државе Јакова Милатовића да постхумно одликује блаженопочившег митрополита Амфилохија изазвала је, по многима (не)очекивану мини-лавину у стилу изреке:

„Не пада снијег да покрије бријег, већ да свака звјерка покаже свој траг.“

Ово није само моје мишљење, већ и очигледан став великог броја поштовалаца лика и дјела митрополита Амфилохија. А њих, видимо, није мало – сјетимо се само величанствених литија на чијем је челу стајао, предводећи народ у бунту против отуђене власти. Слободно можемо рећи да је режим срушен управо тим литијама. Да је тако, потврдио је и сам бивши лидер, онај који је планирао да направи своју цркву – направивши тада, за себе и своје поштоваоце, једну од најлошијих политичких процјена: изазвао је народ, цркву и човјека који му је, не тако давно, значајно помогао да одигра политичку утакмицу ‘96. године, након разлаза с пријатељем који га је довео у извршну власт.

Управо ти велики сљедбеници лика и дјела тог "господара" – како су га и сами често ословљавали – примакли су се ближе његовим скутима и, изгледа, упецали се на "мамац" који је, можда и несвјесно, поставио млађани предсједник. Предсједник који је у директном дуелу свргнуо „господара“ са трона – не толико својим програмом, колико одлучношћу митрополитових сљедбеника, који су пресудили односом 60 према 40 процената.

Зар то није био довољан знак шта народ заиста мисли о тридесетогодишњој власти – огрезлој у корупцији, криминалу и спремној да, ради интереса, изда и прве пријатеље, кумове и политичке саборце?

Као што је једном рекао панонски морнар Ђорђе Балашевић

„А власт је власт“,

заборављајући претходни рефрен исте пјесме:

„А част је част.“

Да сад и не помињемо Марка Миљанова – довољно је и ова Ђолетова пјесма, посебно онај тужни стих који као да нико више не чује:

„А све по закону.“

Интерес је, господо моја, нажалост, надвладао све законе по којима су се поносили Црногорци – почев од Светог Петра Цетињског, преко Марка Миљанова, Његоша, па све до митрополита Амфилохија. Несумњиво најобразованијег међу нама, коме они који данас оспоравају предсједникову одлуку да га награди – нису ни до чланка, а камоли до кољена.

Они који му сада желе оспорити и црногорско поријекло, њему – који је рођен у Барама Радовића, прве часове писмености стицао у манастиру Морача, одбио државну стипендију Блажа Јовановића, и школовање наставио у Београду, Паризу, Атини… Досегао је врх – не само унутар православља. Њега није цијенила само православна црква; и сам Ватикан га је сматрао једним од највећих интелектуалаца хришћанства свога времена.

Био је човјек који је испунио своје дјечачке снове. Један од њих – када је као младић, пролазећи Подгорицом, рекао да тај град заслужује да има достојан храм.

И то што је рекао – остварио је.

У Подгорицу је довео најзначајније православне епископе са свих страна свијета. Да се не поклоне њему – већ Црној Гори, коју је од готово потпуног безбожништва (како ју је затекао 90-их) оставио духовно обновљену. До посљедњег дана свог овоземаљског хода, није напуштао народ. Није тражио посебне третмане, није желио да се лијечи ван Црне Горе. Вјеровао је без резерве тадашњем здравственом систему и људима који су га водили.

Упркос својој строгоћи, био је толико благ да су га дјеца звала „Ђедо“ – а тако називају само оне који су им најмилији.

И само то – ако ништа друго – довољно је да се пред његовим именом сваки Црногорац поклони.

Никада није пропуштао прилику да, гдје год да се налазио – у Београду, Паризу, Атини, Аргентини, Риму, Ватикану – поносно истакне да је Црногорац, потомак војводе Мине.

Зато је Храм Христовог Васкрсења у Подгорици мјесто гдје се и данас окупља највише вјерника. И ту, управо ту, изабрао је да вјечно почива. Мјесто на које, сваких неколико минута, неко дође да му се поклони.

Као што рече Матија:

„Црна Гора је, поред Острога и Светог Василија, добила још једно свето мјесто – гдје народ долази код Морачког Јасновидца да се помоли и потражи утјеху!“

Зато, изгледа, одлука предсједника Милатовића дјелује као сњежна мећава – на коју су неки, ношени мржњом, реаговали бурно. И тако показали народу, у чије се име заклињу, само свој прави лик у огледалу.

А за орден... дошао он или не – Његошев народ ће на крају дати свој најважнији суд.