ЦРНА ГОРА НИЈЕ НА ПРОДАЈУ – ПОЛИТИЧАРИ ТРАЖИЛИ, А MI САДА ГЛЕДАМО

Када сам средином октобра од једног пријатеља добио допис са подацима Друштва демографа и статистичара Црне Горе – а он ми је напоменуо да се то најбоље може видјети на улицама Подгорице и Будве, а ја додао и древног Котора – указао ми је на забрињавајући тренд: домаће становништво се исељава, док се, по његовим ријечима, турски и други муслимански мигранти масовно досељавају у Црну Гору.

Рекао ми је тада да је сазнао како је то, заправо, програм који спроводи наше Министарство вањских послова, с циљем повећања процента исламског становништва у односу на домаће, већинско хришћанско становништво Црне Горе, те да тај пројекат наводно има и подршку Владе. У том тренутку ми се чинило да мој пријатељ, који је, између осталог, и угледан свештеник – можда претјерује. Нажалост, посљедњи догађаји показали су да је био у праву.

Цитираћу још једну његову реченицу из тог писма: „Муслимани заузимају непропорционално већи број министарстава у односу на број становника, а и даље раде у циљу да, када достигну проценат од трећине становништва у Црној Гори, услиједи већ виђени сценарио Сјеверне Македоније, Косова и Метохије, Босне и Херцеговине или Сирије – која је некада била потпуно хришћанска медитеранска држава.“

Толико о његовом писању, које би многи у Влади и политичком животу Црне Горе назвали параноичним ставовима. А да ли су баш? Питам сада и себе и вас, послије свих ових дешавања у главном граду.Заједно са пријатељима примијетио сам да се у древном Котору промијенила понуда у продавницама Старог града – домаћи сувенири готово су нестали, а замијенили су их производи из Истанбула. Параноја или не – прошетајте старим Котором и много тога ће вам постати јасније.

Схватићете о чему је говорио мој пријатељ свештеник, а не само он – то је и став Друштва демографа и статистичара. Нажалост, њихове процјене одавно нико не уважава. Сви који су водили државу посљедњих двадесетак и више година имали су пред очима, прије свега, лични интерес – или, како би народ рекао, сви се, кад засједну у фотељу, питају: „А гдје сам ја ту?“

Нису вриједила никаква упозорења, ма од кога долазила, па ни од званичне Америке, која је још раније осудила корупцију у црногорском Телекому. Ми смо се тада, као и сада, правили Енглезима. И не само у случају Телекома – сличне приче имамо и са аферама Можура, колекцијом сатова, становима, пословима око Емирата, „Београда на води“, криптовалутама… Има тога довољно и за много већу државу него што је наш „мали Montenegro“, који толико жустро бранимо патриотски.

А ко нам све шета Црном Гором?

Коме смо све дали пасоше? Ево, сада нас упозорава и новинар из Истанбула, наводећи име једног њиховог криминалца који је, по свему судећи, код нас угледни бизнисмен. Тврди да таквих има још на стотине – људи који су побјегли од правде из својих земаља и дошли овдје, гдје смо, изгледа, постали рај за одбјегле криминалце, лопове, сексуалне преступнике, убице и друге свјетске протуве.

Неки од њих су, представљајући се као лажне дипломате, успјели да преваре и једног Митрополита – захваљујући људима који су се приказивали као велики вјерници, поштоваоци и донатори цркве, а, нажалост, неки од њих и у самој мантији, у Митрополитовом окружењу. Но, оставимо то за неку другу прилику.

Ова посљедња ружна дешавања треба да нас све опомену и подсјете на мудрост Марка Миљанова, који, иако се касно описменио, изрече: „Јунаштво је бранити себе од другога, а чојство – другога од себе.“ Код нас је то чојство, нажалост, остало само на ријечима. У пракси нас занима само сопствени џеп и привилегија – па макар то коштало не нас лично, него државу.

Држава нам је, нажалост, постала „Алајбегова слама“ – израз оријенталног, турског поријекла, који, занимљиво, не постоји ни у турском ни у било ком другом језику осим у српском, а значи: имовина без господара. Дакле, ничије – а што је ничије, то је и свачије. Довели смо до тога да нам је и држава управо то – не само сада, него већ посљедњих двадесетак година. Зато нас не треба чудити што ни послије промјена 2020. нисмо успјели значајније да промијенимо ствари, да, како народ каже, „попу – поп, а бобу – боб“.

Опећемо, из личног интереса, прећутати истину. Зато и није чудо што не знамо ко нам се све шета по овој нашој – ако је уопште више и наша – држави, и што смо спремни да, зарад мало шолада, опет прихватимо оне које други неће (а који су већ напустили ЕУ), правдајући то „европским путем“.

Господо, да ли је касно да једном јасно кажемо: „Црна Гора није на продају!“.