"Жене у бизнису": Маријa Тодоровић Аскa

На порталу Провјерено.инфо и у сарадњи са организацијом Фимеjл.нет Републике Српске доносимо приче и интервјуе са женама предузетницама у Републици Српској

Рубрика „Жене у бизнису“ и овај интервју је намјењен женама предузетницама, онима које су се у овим изазовним временима одважиле, охрабриле и покренуле свој властити бизнис.

Данас разговарамо са Маријом Тодоровић Аском

Овај интeревју има за циљ промоцију жена предузетница али не само посла који успјешно обављају већ и другу димензију да кроз разговор о послу, бизнису и изазовима са којима се као предузетница свакодневно носите покажемо и осврнемо се на онај дио о којем се мало говори, а који је подјенако важан, а можда био и пресудан да Ви постанете то што јесте а да подтакнемо и мотивишемо друге жене које ће ово читати.

Шта је код Вас пресудило, било оно нешто пресудно, догађај, осјећај, када сте донијели важну одлуку, а то је да покренете бизнис и да радите за себе, а не негдје у неком предузећу што је најечшћи вид запошљавања данас једнако и за мушкарце и жене?

Пре свега хвала на позиву, иницијативи и простору који објезбеђујете за женски глас, за инспирацију и мотивацију и дељење важних лекција о животу и раду.

Наравно, радила сам у бројним предузећима и некако ме је живот слао углавном у приватни и интернационални сектор. У сваком том раду донекле буде простора за развој. Међутим, то буде до неке тачке. Увијек сам паралело радила више послова и хонорарно писала текстове, преводила, водила пројекте и у једном моменту сам осјетила да се гушим јер је несклад између дужности, очекивања, мојих капацитета и материјалне односно финансијске компензације био огроман. Најдуже сам се задржала на месту руководиоца једне велике установе са дугачком традицијом, радећи послове како едукације, тако и руковођења маркетинг одељењем, али и развојем производа и услуга, као и односима са јавношћу. Била сам срећна, али уморна. Осећала сам тај раскорак и фалило ми је оно што је данас есенцијално у бизнису-континуирана едукација и стицање разноврсних вештина модерног пословања.

Рекла сам тадашњем директору причу о два директора коју често причам и у својим предавањима. Прича је следећа: Разговарају два директора и каже један директор другом: ”Зашто ја да улажем у запослене, а да ми они одлазе?” А други му одговори: ”А замисли да не улажеш у њих - а они ти остану.” Мени је било потребно да учим, да избегнем то да ме вријеме ”прегази”.

Желела сам да стекнем те капацитете и вештине и отишла сам у једну швицарску ИТ фирму, гдје сам добила да водим регионално представништво за један интернационални медијски пројекат и ментора, Јоната, који је са мном барем два сата радио едукације и практично ме научио много чему што данас знам и на бази чега сам се даље развијала. Ја сам схватила одавно да су моје вјештине и капацитети моја одговорност и да ако желим да остварим све своје професионалне и креативне капацитете морам да будем ја та која ће то да руководи, односно да владам сама собом. Када не иде – помјери се, ниси дрво. Са практичне стране - увијек постоји онај један клијент који нас понука да се региструјемо и поднесемо трошкове предузетништва. За мене је био то један велики интернационални фешн бренд, Fly London, бренд одјеће, обуће, асесоара. Нисам била сигурна да ли смем да их прихватим за клијенте, одговорност ту је била огромна, пуно радњи, интензивност, имала сам те сумње, па како ћу, па што ја…Увијек треба имати у виду и да ако неко иде ка вама такође он и одлази од нечега и треба прихватити прилике. Сарађивали смо неколико година док се ја нисам преселила у Бањалуку и сматрам одговорним пословањем и када успјешну сарадњу прекинемо сматрајући да је то добро за клијента и усклађено са нашим плановима. У том тренутку рецимо, мој приоритет било је стварање односно увјећање породице, а сматрала сам да је њима требала full stack маркетнишка агенција која је у Београду, а ја то нисам била. У послу су често односи и ситуације, као и стратешке одлуке и ствар правог тренутка, околности и анализе, како за друге, тако и за нас саме.

Сада би рецимо и могла да их примим, јер имам тим жена уз себе и сараднике. То је по мени одговорно пословање и колегијалан и отворен однос са клијентима и сарадницима који траје без обзира на трајање сарадње, а ту је и онај моменат етике који се неретко заборавља.

Е, сад када сте одлучили и започели ваш бизнис како изгледа Ваш радни дан? Колико он траје, који су то били почетни изазови, а шта су вам сада највећи изазови?

Моја ситуација се знантно променила од мојих почетака до данас, јер је моје пословање у техничком смислу иницијално било везано за Србију, а сада за РС и БиХ. Ту транзицију сам лакше поднела него рецимо сам процес оснивања свог СП-а односно ПР-а у Србији. Моја велика ментална препрека била је на примјер шифра дјелатности за коју сам радећи на себи касније схватила да је била једно увјерење и имагинарна ствар. Та ”препрека” била је моја контравјештина која ме је штитила од потенцијалног неуспјеха, а у корену јој је заправо био страх од успјеха. Некада ми перципирамо да је проблем много већи него што он реално јесте. Доживјела сам и то да ми прва пријава буде одбијена због њихове административне грешке у самом АПР-у (тумачење назива као да има грешку, умјесто да је дозвољена и валидна страна реч: Aska Media, а не медиЈа), као један својеврсни тест, али то је приказ реалности предузетништва у којем се на препреке разних врста, па и апсурдне, туђе, скоро па редовно наилази, али мора да се истраје, вјежба стрпљење и разумјевање да су свуд око нас људи, а ко ради тај и гријеши. Зато прилике које су ми долазиле касније ја нисам могла ни да измаштам, али тако то иде када имамо послове, имамо визију, знамо зашто и како послујемо и онда и прави људи нађу пут до вас.

Мој радни дан је одувек бивао шаролик, сходно фази живота у којој сам се налазила. Увијек динамичан, чак и у периодима короне када сам додатну енергију усмерила на оснаживање људи за преквалификације у дигиталним пословима, а све је деловало као да се успорило или чак и стало. Нисам остављала клијенте на цедилу, знајући да ниједна криза не траје довека. Мени је тај људски моменат бескрајно важан, образ и солидарност.

Држала сам и бесплатне радионице и тренинге на тему онлајн рада и рада од куће, едукације за копирајтере, сматрајући то важним за период и ситуацију у којој смо се нашли, посебно људи који су масовно остајали без посла, а и тај едукативни моменат ми је увек био важан. Ја сам у својој души едукатор, шта год да радим, а такође знам да је у послу велики део сарадње управо и едукација клијената, нарочито кроз фазе стратегија и имплементација, било да се ради о алатима или системима, буджетима, оглашавању, итд. Почетни изазови су ми свакако били администрација и стицање вјештине делегирања, док су данас то више усклађивање потреба и могућности клијената са стратегијама, управљање буџетима и људским ресурсима, јер колико год да смо креативци, пуни идеја или ентузијазма - без структуре и имплемантације ниједан систем није одржив. Оно што бих промјенила је да бих више дала себи одмора током трудноће и након порођаја, али то је посебна тема за предузетнице у том статусу.

Шта Вас мотивише и покреће када наилазите на изазове, препреке, проблеме, па можемо рећи што да не, нелогичности у закодованој регулативи, законским рјешењима, ситуацијама које се догађају на тржишту, а на која Ви не можете утицати? Нпр: свјетски сукоби, посљедице које носи цијена нафте…

Здраво друштво ослања се увијек на законадавне регулативе и прописе и свједоци смо тога до које мере све то утиче на предузетништво и пословање а посебно на жене. Жене су те које су додатно оптерећене и бригом о породици и борбом за равноправношћу, тако да ту негде лежи и моја мотивација. Успјех жена са којима сарађујем, моја снага кад је немају, њихово разумијевање кадтреба, људскост у сарадњи са јасним циљевима и резултатима. Превазилажење препрека је срж предузетништва, зато се и каже предузимљив, сналажив. Зато је предузетништво спрам корпоративног функционисања или јавних управа далеко агилније и флесибилније. Иако уме бити стресно, то је управо оно што у предузетништву највише волим – изазов, сатисфакцију успјеха, постигнућа.

Нема увијек ни свијести о екологији, али ни квалитету живота, условима рада, а о увођењу нових радника у посао посебно упитне процедуре су свуда. Јасно се види и када законодавци нису људи из бизниса, нису у додиру са реалним пословним еко-системом и нарочито на Балкану, гдје често буде присутан синдром ”балканског газде“ – нема увијек разумјевања важности задовољства људских ресурса послом, њиховог утицаја на резултате компаније, као и крајње задовољство крајњих корисника, купаца, клијената или самих грађана на крају крајева ако говоримо о јавној и локалној самоуправи. Управо сам о томе писала у својој монографији ”Утицај награђивања и задовољства послом на побољшање перформанси и задовољство корисника”. Не смијемо заборавити - закон се прави сваки за људе и треба да их оснажује, а не оптерећује.

Шта сматрате кључним фактором успјеха у вашем послу?
Оно што најпре сматрам кључним за сваки посао и пословање уопште, иако некад и сама не стижем да имплементирам, па разумем и клијенте да мора све у своје време-јесте структура. Апсолутно је есенцијално да се знају процедуре и системи пословања, трошкови, рокови, а до дисрупције често долази у фазама реструктурирања као што сам ја управо сада или ширења на нова тржишта, увођења нових услуга или производа. Неки привремени хаос је неизбјежан, али мора се стремити нивелисању и успостављању баланса.
Друга ствар без које нема успјеха јесте комуникација. Сви данас говоре о комуникационим вјештинама, али заборављају да се оне развијају не учењем јавног наступа или техника комуникације, већ једном свеобухватном унутрашњом промјеном, уочавањем самоосујећујућих личних образаца, као и рјешавањем увјерења која несвјесно управљају нама самима.
Трећа ствар је и мало среће, али вјерујем да кад смо отворени и пријемчиви, праве ствари налазе пут до нас, тако да је могуће и срећом чак донекле управљати.
А ако говоримо о педагогији у којој сам такође преко две деценије, то би биле емпатија, стручно усавршавање, љубав према послу, као и спремност техничке и практичне природе, улагање у истраживачки рад и едукације, бити у пракси за оно о чему се предаје, као и сама инфраструктура установе у којој се предаје.

Како је то изгледало и како сте пронашли прве клијенте?
Прве клијенте сам проналазила исто као и дан данас – на препоруку. Предавачки посао на Америчком универзитету на препоруку и након опсежног интервјуа у Сарајеву. Сматрам, а и теорија каже да је снага препоруке која је валидна и јасна јача од ма какве рекламе, те нисам ни улагала искрено превише у своје продајне канале. Мој вебсајт Aska Media постао је одавно портал, моја оаза за квалитетне теме и саговорнике, и поново чека нове странице везане управо за услуге које нудим, али је мој линкедин профил рецимо редовно ажуриран и тестимонијалима обогаћен кроз све сарадње. Јер то је и мој филтер, сматрам да је у реду и да бирамо сарадње, као и клијенти нас. Тада сам умела да радим и бесплатно, да стичем искуства, да упознајем процедуре разних бизниса и њихове изазове. Неке клијенте сам добијала једноставном пријавом на конкурс. Најзанимљивији интервју ми је био са плаже у Неуму у сред короне где смо отишли супруг и ја са дјецом, када су ме изненада позвали из једне амреичке маркетиншке фирме, ја сам им отворено рекла где сам и разговарала из кафића у купаћем костиму. Моја отвореност, стручност у свакој ситуацији, пријатна енергија и предусретљивост ипак су били пресудни, јер не заборавите једну јако важну ствар: људи увијек раде са људима. А ја сам увијек волела да радим с онима са којима бих могла и на кафу сести. Исто тако ме колеге укључују у своје пројекте, као и ја њих. Опет има та порука некако да смо заједно увијек јачи.

Данас радим за озбиљне клијенте из сфера бизниса, услуга, интернационалне SaaS компаније, практично сам радила у свим индустријама, здравља, фармације и медицине, психологије, финансија, логистике, моде, ветерине, производа, радила сам и са фондацијама, више у формату медијског покровитеља, па сам рецимо радила и са Новак Ђоковић Фондацијом, ЊКВ Карађорђевић, Хемофармом, итд. Водила сам пројекте за тржишта Америке, Велике Британије, Аустралије, Швајцарске, Србије, БиХ (не све у исто вријеме), али се трудим да задржим слободно време и тај животно радни баланс.

Да ли сте некада жељели одустати и шта вас је задржало?
Понекад ми буде доста свега, посебно друштвених мрежа, изложености истима, једно вријеме је баш био притисак у домену доступности која је фиктивна, и умијем бити преплављена садржајима и својих и клијената. Изузетно ме фрустрира нејасноћа, контрадикторност илинепоштовање, мада заиста то одавно не доживљавам кроз селективност сарадњи. Ипак, погасила сам нотификације, увела тренинге, дуго већ трчим, увела сам договор са клијентима да после одређеног времена имам оштар рез у комуникацији, такозвани cut off и нема комуникације сем ако негде гори (а заиста нема где толико да гори реално) и да користе платформе за пројектни менаджмент, као и мејл обавезно приоритетно, те да иако смо ту на мрежама, нисмо доступни. Мора да се зна неко радно вријеме, да се структурирано и кроз фазе спроводе активности, и да нема ни празног ни сувишног хода. Мој кортизол се средио, а ја сам повратила и слободу и баланс. Пратим своје радне обавјезе и пишем планове, јер администрација ми никада није била јача страна дакле морам да се ту потрудим, те ми је тако лакше да у сваком тренутку видим шта имам те недјеље ” на тапету” и делегирам. Оно што ме задржава није новац, јер новац није и не може бити сам себи сврха. Али слобода коју ми овај посао и пословање по мом систему омогућава, даје ми снагу да будем боља мама, флексибилнија са клијентима и кад њима треба, присутнија, ефикаснија, па и да бирам радим ли 4 или 10 сати на дан. Једина ствар је што прави одмор као одмор у предузетништву факат не постоји. То се или прихвати или не. Највише ме задржава задовољство и успјех клијената, то кад ми јаве да покрећу франшизу јер смо толико развили бренд или да отварају нове пословнице, да имају пуно заинтересованих или да иде продаја. Ипак доста је увијек и до самих бизнис власника, зато сам ја увијек ту и као бизнис консултант. Подржавала сам клијенте који су били здравствено у тешком лијечењу, да их растеретим кад нису могли, и сматрам то важним у пословању, ту људскост. Кад ње не би било, не бих могла да радим и у свему што радим гледам човјека прво, а онда све друго.

Како одржавате баланс између приватног и пословног живота?

Кроз едукације из коучинга сам пуно научила и о људима и о себи и о животу, научила да не трошим енергију толико (иако некад испустим то), да разлучим границе своје одговорности, шта је до мене, да планирам унапријед и да разумем процесе и процедуре. Баланс некад није на свакодневном нивоу, нормално је да има дана у којима радим до дубоко у ноћ, као сада када креирам свој групни коучинг програм, а некад дана у којима сам флексибилнија. Има дана у којима су дјеца болесна и све друго пада у други план. Баланс је свеукупна ствар некако и не дозвољавам лако да неко гази те границе, у том случају је јасно да нема баш добрих основа за сарадњу. Приватни живот мора увијек бити приоритет и здравље. Ипак тврдим и често истичем да је и наше вријеме на послу вријеме нашег живота и да је неодвојиво од живота самог. Зато га уређујем тако да сам срећна у свом послу, тамо гдје знам да могу да допринесем, испуњена, и да будем успјешна, а као руководилац, жеља ми је увек и да сви моји сарадници и колеге буду задовољни и испуњени заједничком сарадњом. Партнерски однос је апсолутни приоритет и вријеме са мојим супругом, наше вријеме, вријеме са дјецом којих имамо четворо, путовања, излети – то није луксуз, то је суштина у којој буја љубав и стабилност, у којој смо једни с другима, градимо успомене и искуства, делимо вријеме интензивније и откривамо свијет. Много сам научила уз супруга, он ми је огромна подршка и снага, заједно водимо фирму, додуше свако своје пројекте углавном, ретко сарађујемо директно. Имала сам среће да се удам за најбољег пријатеља и то је подлога и база за однос каква је по мени важна и пословању – та жеља да другој страни буде добро и да смо сви на истој страни заправо, односно на истом путу.
Како видите положај жена у бизнису данас?

Постоји један изражени и важни тренд умрежавања жена, уједињавања капацитета, експертиза, и саветодавно усаглашавање. Барем ја то тако доживљавам кроз заједнице којима припадам, као што је Female.Net RS i BiH, али и кроз колективе чијих сам део. Сјајна ствар је рецимо када моја ректорка Универзитета за пословне студије у Бањој Луци препознаје моје капацитете и подржи стручност коју доносим дајући ми изазовне предмете попут Стратешког маркетинга, Менадџмента и маркетинга услуга, производа, догађаја и слично, подржавајући мој ауторски рад, као и рад са младима. Доживљавала сам огромну подршку управо од жена целога живота, професорки пјевања, камерне музике, менторки као што је Нева Рајковић, директорки са којима сам сарађивала, деканки…све оне су несебично делиле знање и искуство и велика је та истина да што више човек уме и зна то несебичније и без задршке своје умеће дели. Положај жена у бизнису није идеалан, бројни послодавци, чак и ако су жене, не препознају есенцијалност рада на даљину, флексибилног радног времена или макар потенцијал хибридног рада, посебно за жене са породицом, мајке, али и младе жене које то тек треба да створе. Тек када заиста увидимо да жене много постижу за кратко време и да се пословање може усмерити на пројектно оријентисано, на циљеве усклађене са роковима и ресурсима, можемо усмерити вријеме које није максимално ефикасно и ефектно на породицу. Тек када се породица врати у фокус, дође на прво место, али заиста, не само кроз спорадичне инцентиве или демагошки, можемо имати људе, а посебно жене, испуњене, задовољне и успјешне. Али, ја сам неко ко сматра да је радна недеља од четири дана сасвим довољна, те да је боље видети када и колико људских ресурса мора бити ангажовано, и распоређивати по томе обавезе. Многе земље то већ уводе, али код нас се мало другачије на то све гледа и каска за добрим идејама.

Да ли сте се сусрели са предрасудама као жена предузетница?

Како да не. Прве предрасуде су оне стандардне: да ли жена има или нема, планира или не планира дјецу. Друга је да ли је удата. Не ваља ни једно ни друго. Или је нечија или је доступна. Доживела сам на једном разговору за потенцијалну сарадњу и то баш озбиљну, од које би многи умјетници имали користи, директан мобинг у форми физичког узнемиравања (срећом само толико) и толике непријатности да се у ту јавну установу никада више нисам вратила. Коментар менторке тамо био је да ли је могуће да је ”и мене”. Годинама касније, тек када је кренуо ”mе too” покрет, сам схватила шта је то значило, односно да су то јавне тајне о којима се не говори, те да нисам била ни прва ни последња и да сам погрешила што сам само отишла и ћутала, потиснула. То ме је заболело, јер знам све жене тамо, а многе нису имале опцију као ја да оду и раде нешто друго. Некада, и са свим искуством и знањем, имам осјећај да се у акцијама које спроводим мушкарци понашају снисходљиво, а доживела сам ужасно опхођење и ја и моје волонтерке и од једне спортске организације која наводно ”подржава” жене, баш овде у Бањој Луци. То лицемерје је горе по нашу женску борбу од свега. Јер дешава се такође да делује да постоји подршка, да се дешавају програми и да многи пуне уста активностима за унапређење женског предузетништва, жена, за жене, а да суштински никаква промена не долази, нити се ишта деси, сем што се скупљају поени и вабе спонзори. Тако да увијек треба гледати суштину и јако пазити. Не смемо дозволити да други својим недјелима умањују шансе за наша дјела.
Шта би требало унаприједити да би жене имале више прилика у пословном свијету?
Ово што сам већ говорила, а посебно додајем и рад са младим девојкама и девојчицама. Фали нам унапређење, психолошка подршка, свијест о томе да смо хормонално, егзистенцијално другачије. Нема потребе да се такмичимо, ни међу собом нити међу половима, већ да се инспиришемо, нагонимо једни друге да ми сами постајемо што бољи. Не волим ни то уздизање једног пола унижењем другог. Ако радимо на томе да свако постаје што боља особа, на развоју личних и професионалних капацитета, границе су све мање изражене и сви срећнији. Ја бих увела подршку за младе од најранијих разреда, не само када дође до проблема, већ заиста рад на капацитетима. Мени долазе жене, искусне, успјешне, увелико у бизнису, које се суочавају са огромним притисцима, импостер синдромом, паником, чак и када дођу на лидерске позиције великим заслугама. Тада радимо на оснаживању, на лидерским вјештинама, на разбијању увјерења…менторства дакле за младе и рад кроз школски систем, а за жене у бизнису-коучинг.
Да ли постоји подршка која вам је посебно значила (породица, заједница, менторство)?
Не знам где бих била без мојих ментора и менторки, већ сам их спомињала, али свакако жена која је у мом животу најбитнија јесте моја мајка, моја мама Мира. Њена подршка, истрајност кроз тешке ситације, смрт мог оца, подизање двоје деце сама, истински самохрана мајка, пример како се све препреке превазилазе часно и радом, формирале су неке моје принципе од којих никада нисам нити ћу посустати. Није увијек лако имати тако снажну фигуру у животу, али ја не бих била ово што сам данас све да није ње. Затим су ту ментори у виду породичних пријатеља, данас помало заборављено можда, колико су људи у нашем окруењу важни и нашој дјеци. Тако су кроз мој живот пролазили Олимпијци, светски прваци, спортисти попут браће Качар, доктори наука попут проф. Др Животе Ристића, али и камионджије са невероватним причама са својих путовања, људи којима је свима мој тата био кум. Онда у наш живот некад уђу фигуре које нас обликују, те сам захвална свакој директорки коју сам имала, посебно на примеру како треба радити, давати прилике, бити отворен за идеје. Моја директорка са Института за стране језике Марина Динић, директорка Љиљана Лазић из Народног позоришта, и наравно моја Нева Рајковић која ме је усмерила ка личном развоју и коучингу који данас и сама радим. Ту су и радне колегинице, па и моје запослене и клијенти, јер верујем да смо сви ми део једне мреже активности, акција и реакција и ако пазимо мењамо једни друге на боље. Посебно ценим све чему ме уче моје ујне и тетке, сестре, јер народска и истинска мудрост је у једноставности љубави која се дели онако како оне мени деле. Не смемо се удаљавати од суштине, а то је сјећање на заиста све који нас формирају. Нико није сам успио и не волим када то чујем тако да неко говори. То је немогуће. Посебну захвалност дугујем и мом свекру и ментору, проф. Др Здравку Тодоровићу, као и свекрви за лектуру дисертације, радова и монографије. Веома сам срећна да сам добила у животу толико квалитетне особе и људе и баку и деку за нашу дјецу.
Ових година такође, истакла бих важност групација и нетворкинга попут Фемале Нета, група којима сам у Србији припадала и са њима организовала дипломатске, туристичке и нетворкинг догађаје, група странаца у Београду, па и разне онлајн групе препуне корисних, битних и практичних информација. Припадност је лепша и смисленија када је по интересовањима и љубави.

Који су вам наредни циљеви?
У наредном периоду ме чека пуно тога. Пре свега у току је семестар, тако да настава тече. Важна за мене ствар је и мој први солистички концерт у Бањалуци који ће бити 15.05. у Кући Милановића, једном предивном простору пуном добре енергије. Мој пројекат који овај концерт иницира везан је за ревитализацију и поспешење балканске соло пјесме, те ће се на програму наћи чак девет композиција које ће бити премијерно изведене у БиХ. Јако сам поносна на то, на то што пјевам композиције савремених аутора, што ћу надам се успјети у својој намјери да покажем како сви имамо исту душу, исто волимо, бринемо, патимо и тугујемо, страдамо и уздижемо се, исто нам је потребна пјесма и природа, мир и спокој. Биће још доста активности ту око самог концерта, али да не откривам све.

Такође иза Ускрса сада креће најзад мој групни коучинг програм гдје ћемо радити на рјешавању блокада и увјерења, когнитивним дистрозијама, базичним вјештинама, по ОЛИ и другим методогијама психодинмаске интегративне методе, манифестинга, НЛП-а, али и менаджмент теорија, лидерства, итд.
Мени лично су овај концерт, групни саветодавни рад, обуке које спроводим и наступи у јавном простору, способност да дам, као и све активности у заједници у којој живим са породицом, у којој су и моја дјеца рођена и расту јако важан, иако сам стотине концерата у животу имала. Када сам се доселила у Бања Луку 2019. године, удала за мог дивног супруга, већи део моје фамилије био је у неком шоку. Наиме ја сам рођена у Београду, али прича иза тога задире у срж душе наших народа, те сам ја Крајишкиња по поријеклу. Наиме моји су пореклом из Санског Моста, тј околине, једног малог села Кљевци, у сред неописиве природе подно Грмеча, гдје ваздух мирише на здравље, биље, лепоту. Нажалост, један део је још седамдесетих и осамдесетих отишао на рад у германске земље, а други део је у Олуји избегао код нас у Београд. Током целог рата наша кућа, односно стан је био пун, избеглице су нам долазиле из Добоја, Сане, не знам ни ја више. Мени је Босна била до тад симбол радости, дјетињства у којем сам одлазила на село гдје имам пуно браће и сестара, гдје се коњи јашу без седла, а приглавци миришу на дрво, на пећ, на земљу, гдје се пече неки ражањ, плива у ријеци и весели безбрижно по улицама са комшилуком. Нисам тада могла да схватим лица тих људи који су долазили, људи који су изгубили све до голе главе на раменима. Била сам дијете тада, нисам разумијела. Мој тата је успио да насмије тетку и мојих 5 браће и сестара кад је ишао по њих, у таквом дну од ситуације, премору духа и тијела, нашао их и рекао им: ”Хајдете, шта сте поседали ту ко неке избеглице.” Такав је био, они то памте и често причају. Иако су они све изгубили, мени су пуно тога дали. Живот и успомене које смо касније имали, увиде у породичну историју, приче, рецепт за уштипке тј колачиће, мада нисам научила јаја да украшавам као тетка, нажалост још. Имам потребу да вратим, да запјевам, да не дајем само новац гдје треба. Желим да вратим, катарзу донесем, понудим једно искуство, пут кроз душу словенску, заиста са поруком мира, да ова земља и све земље региона виде колико смо богати, колико можемо, а да не буде само кад мора, него увијек, да се волимо, поштујемо, што се каже доклен год смо на овом дуњалуку, под овим небом, и дишемо. Можда моји циљеви нису увијек опипљиви као пројекти које радим, али посао сам по себи такође није циљ. Мој циљ је да живим своју сврху, а она је помало идеалистичка, пуна наде, и желим да пробам да мењам друштво и ствари на боље, као што студенте едукујем, тако и да све што умем и знам и могу делим, од срца.

Постоји ли неки пројекат или идеја коју тек планирате реализовати?
Многе. Научила сам само да будем стрпљива, да за све постоји вријеме, да вјерујем у процес и да не мора све одмах, сада, јуче. Научила сам да кад нечему није вријеме, оставим то на ”паркинг” док не буде. Довољно вјерујем у своје капацитете да знам да све што желим ћу и остварити. Скоро сам чула израз ”чему је вријеме томе је и вакат”, и баш сам се одушевила, то је то. Рецимо збирке пјесама и романе које пишем да издвојим, то је нешто што баш дуго чека да угледа свјетлост дана, али знам да ће се десити. Монографија ми је тренутно била битна због избора у звање ванредног професора, и то се десило, тако да полако.

Шта бисте поручили женама које размишљају да покрену властити бизнис?

Годинама је постојао један интензиван тренд да је жена једино успјешна ако је предузетница и има свој бизнис. Јако погрешно, као и свако наметање било ког наратива, а не волим ни изостављање вриједности мајчиинства када се говори о женама, то је поново манипулација женским улогама и женском суштином. Властити бизнис је средство, као и новац, било за зараду, било за изградњу идентитета, оно дефинише наше активности током дана, нашу свакодневицу, обавезе, људе које срећемо. Ја сам каријере мењала, односно да кажем додавала подоста, што је данас похвално, али некад је сматрано проблемом. Дакле, никад није касно и увијек се може окуражити и кренути. Ипак, потпуно је у реду пробати и не успјети, пробати и видјети да нешто ипак није за тебе, или не пробати ако не желиш. Мислим да је у основи свега то да смо сигурни да нешто радимо из наше аутентичне потребе, онога што ми желимо, а не мама, тата, муж, друштво, околина. Ако желиш да покренеш свој бизнис – буди сигурна да можеш да инвестираш, будеш неко време на губитку можда, учиш свакодневно, грешиш, растеш, и да у приватном бизнису нема одмора као у фирмама. Зато не бих рекла слободно иди покрени, да, већ размисли, уложи у вјештине које ти требају, бизнис план, распитај се, па крени паметно. Искористи инцентиве које постоје за покретање бизниса, бесплатне едукације, трагај.

Која је ваша животна или пословна мантра?
УХ…више се водим принципом транспарентности, искрености, отворености, колегијалности, лидерства… Рецимо овако: Не чекам да се живот промијени — мијењам га изнутра, корак по корак, свјесно и храбро, јер знам да се живот не дешава мени, већ га обликујем кроз изборе које правим, кроз храброст да видим истину и снагу да је проживим; градим себе да бих могла градити живот и свијет око себе — свјесно, одговорно и са смислом, не тежећи савршенству већ свјесности, расту и животу који је истински мој, јер све почиње од мене и све се мијења оног тренутка када одлучим да идем даље, јасније и своја.

Како дефинишете успјех?
Ако устајеш с радошћу и осмијехом, ако лежеш с миром и чистом савјешћу, ако те радује повратак дому, испуњава загрљај најближих, имаш јасне границе са светом и живиш своју сврху од које ти игра срце, ти си успјешан човјек. Успјех не мјерим бројкама, титулама ни туђим признањима, већ степеном усклађености са собом — тиме колико живим оно што заиста јесам, колико имам слободе да бирам, храбрости да останем вјерна себи и снаге да изнесем живот који сам свјесно изградила; успјех је за мене способност да стварам, да растем, да дајем и да живим мирно унутар себе, знајући да не постојим по туђим мјерилима, већ по сопственим.

Колико вам повезивање и умрежавање који ради Female.net Републике Српске по лиценци Female.Net Србије помогао у мотивацији, проналажењу контаката и промоцији вриједности које његује Female.Net, а да је највише цијените и која је вама помогла и вашем бизнису?
Првих година у Бањалуци било ми је јако тешко, дошла сам у бројне улоге одједном скоро, а нисам практично никога сем супругове фамилије и моје када су ту знала, а онда је дошла корона, па две скоро везане трудноће, и доста сам била у вакууму природне фазе подизања породице, а и интензивно без прекида радила, докторирала, писала. Прошле године сам се тек охрабрила да кренем да тражим окружење за себе и била сам спремна и да га створим, јер знам да чега нема, може и да се створи, о томе причамо и кад радимо на циљевима односно креирању резултата, као и визуализацијама. И таман што сам се отворила за ту идеју и визуализовала неке дивне жене око себе, чула сам некако за Female.Net и одмах се прикључила. И – створило се за мене! Мени је овај систем и познат и његову вриједност сам знала и кроз мреже које сам у Србији имала. Мом бизнису је помогао директно и то после првог доручка, када сам чула за колегиницу која ради 3Д визуализације и заиста сам је контактирала истог дана после тог нетворкинг доручка, и њена опрема и рад су били на отварању нове радње мојих клијената и на билбордима по центру Београда, на друштвеним мрежама. И то је некако обележило и све што је касније долазило. За мене није примарни циљ било пословно, већ приватно умрежавање, јер ми је јако фалило те квалитетне женске енергије, увида, усмјерености на идеје, креирање. Међутим, некако сам добила и једно и друго. Вриједност коју добијамо је поред практичних знања на meetup-има и умрежавања, тај људски фактор, те ћу један дан урадити интервју у чајџиници моје Жељке с неким, наручити из Билеће чоколадице за моју промоцију књиге други дан, инспирисати другу жену да се врати својим истинским љубавима и послу, трећу да пронађе љубав, четврту да усмјери пословање и нађе пословне прилике, итд. Невероватне ствари се дешавају када причамо о себи и шта радимо, што се каже крену људи да спомињу ваше име и у просторијама у којима нисте присутни, врата вам се отварају, а шансе стварају. Ипак бих истакла да доста зависи и до проактивности самих чланица и да је управо тај заједнички рад, труд, мотивација да се тражи од живота више и боље, да се промовише, и лично и узајамно, да се дијеле капацитети, идеје есенцијалан за то колико се било која мрежа искористи. Не верујем у оно ”ћути, не говори, украшће ти идеју”, иако ми се не мало пута то и десило, нека је, имам да дам, сретна сам да дам. Тек када делиш шта су ти циљеви и куда идеш и универзум се некако уроти да ти то пружи. А у здравом окружењу као што је Female.Net, заиста има шта да се чује и има ко да чује, посавјетује, повеже те, подржи, а и лепо се дружимо на пикницима, излетима, коктелима, како у Бањалуци, тако и у Београду гдје сам такође одлазила на догађаје. Смијем рећи да ми је пуно жена постало важно, да смо пријатељице и сараднице, те је мој циљ потпуно остварен.
Ускоро ћу бити прва предавачица на новооснованој Female.Net Onlajn Академији за лидерке, где ћу одржати предавање ”Психологија доношења одлука”. Посебан фокус биће на доношењу одлука под притиском, психолошким обрасцима који утичу на стил вођења, системима награђивања и њиховом реалном ефекту на мотивацију, као и на усклађивању личних вриједности и пословних одлука. Јако сам почаствована, али и поносна на то да управо из босанско-херцеговачке заједнице долазим као прва предавачица овог новог и важног, а чланицама доступног пројекта, ако знамо да Female.Net има глобално присуство, и окупља већ хиљаде и хиљаде жена.

Вјерујте животу и приликама, некад живот сам боље зна да вас усмјери и покаже вам пут, ако смо само отворени и слушамо га.