Свједочанство Иванке Ранкић о страдању сина Ненада: Сина су ми заробили живог, а потом га данима мучили

Иванка Ранкић из Сребренице у потресном свједочењу прича како су муслимански војници у Поточарима њеног сина Ненада маја 1992. године живог испекли, те да нико није одговарао за овај стравичан злочин иако су имена зликоваца позната, а постоје фотографије и снимак језивог мучења.

"Још нико није одговарао за тај злочин. Хашко и правосуђе БиХ не интересују српске жртве и злочини над Србима, јер они су формирани и плаћени да прогоне и суде само Србима", каже за Срну ова српска мајка, показујући фотографије.

На језивим фотографијама су испечени дијелови њеног сина Ненада који је имао само 24 године када је заробљен.

"Свезали су га за шљиву и пекли плинским апаратом. О томе постоји и видео-касета на којој се виде Кемал Мехмедовић из оближњег села Пале, неки Авдо који живи на Авдагиној њиви код Братунца и Хасан Мемети из Поточара који је умро", прича Иванка.

Она истиче да се све зна о том злочину, али да правосуђе ништа не предузима.

"Тај Кемал годинама живи у Америци под лажним именом и прије извјесног времена је откривен, али још ништа није урађено. Није му суђено. Да се ради о Србину давно би био депортован и осуђен", констатује Иванка.

Име Кемала Мехмедовића помиње се и код одсијецања главе Анђелку Млађеновићу из Јежестице код Братунца, о чему је Срна раније писала.

Он се помиње као извршилац тог злочина, који је главу однио у Сребреницу, завезао за возило и вукао улицама показујући дјеци каква је, како је говрио, "ћетнићка глава". За то "јунаштво" награђен је од свог команданта Насера Орића.

Према Иванкиним ријечима, на језивом снимку се види ко и како пече њеног сина. "Имена се знају. Док они муче мог Ненада, Насер Орић игра коло и говори `мучите четника`. Све је снимљено", истиче Иванка.

ФОТОГРАФИЈЕ И ВИДЕО-СНИМАК ПРИКАЗУЈУ МУЧЕЊЕ

Она каже да није знала да постоје фотографије и касета са снимцима мучења њеног Ненада и да ни сада не зна како је преживјела када је све то погледала.

"Муж Боро се тешко разболио и неколико дана пред смрт ми је то рекао. Добро је платио те слике и касету некој Драгани-Српкињи, која је радила за неке британске новине, а касније је негдје погинула. Супруг ме замолио да то не дирам док је он жив. Умро је неколико дана касније, 20. фебруара 2002.године", присјећа се Иванка.

КОВЧЕГ НИЈЕ ОТВАРАН

Према Ивакином свједочењу, печен Ненадов скелет злочинци су на колицима довезли на "Жути мост" који је раздвајао Сребреницу и Братунац и држали га под митраљеском ватром, поручивши да се дође по њега.

"Наша војска га је некако избавила и превезла до братуначког Дома здравља. Ту су га положили у ковачег који су заковали и нису дозволили да се отвара. Тако је сахрањен 26. маја 1992. године у братуначком гробљу", сузних очију и уз дубоки уздах казује ова уплакана мајка.

Она указује да је годинама давала изјаве и домаћим и страним новинарима, да су неке објављене, а неке нису, јер некоме не одговарају.

Писала је писма тужилаштвима у Бијељини и Тузли, али никад нико није дошао да је салуша, да се покрене истрага и подигне оптужница јер то, како истиче, некоме не одговара.

Она каже да вјерује и нада се само Божијој правди да стигне злочинце и оне који их штите.

"Друге правде за злочине над Србима нема", истиче ова старица и наводи да нико није одговарао за убисто снајпером њеног братића Ратка Цвјетиновића, који је као 21-годишњак убијен испред куће у Обадима, као и за њеног брата Миладина коме су зликовци стукли главу чекићима, те за рођака Рајка Маринковића убијеног код оваца у Подравању.

Упркос четири тешке трагедије, ова храбра жена је до краја рата носила униформу и остала да извршава задатке Војске Републике Српске.

Уз сву бол и тугу каже да јој је посебно било тешко када јој се преудала снаја, супруга убијеног Ненада, неколико мјесеци након његовог страдања и оставила двоје дјеце од три године и пет мјесеци - Бранку и Данку.

"Имали смо проблема. На крају су остале са мном, завршиле факултете, удале се и имају своје породице. Дођу, посјете ме", говори са сјетом.

АНОМАЛИЈЕ ПРАВОСУЂА БиХ

Иванка указује на нелогичност, апсурд и једностраност рада правосуђа БиХ.

"Умјесто да се суди убицама мога сина Ненада, припадници Сипе су долазили и тражили мог другог сина, који је од почетка рата у Њемачкој и тамо ради и живи. Када је долазио одазвао се и три сата су га саслушавали. Не знам због чега. А никада нису дошли да чују и да им кажем ко ми је и како убио дијете и ко сада са муслиманским ратним заставама труби и провоцира испод мога прозора", одмахујући руком говори Иванка, показујући тако да ништа више не очекује од правосуђа БиХ и да се моли Богу и само вјерује у Божију правду која стигне кад-тад.