Свети Сава школска слава, сјећање на првог српског просвјетитеља и архиепископа

Свети Сава рођен је као Растко Немањић. Био је рашки племић из владарске породице Немањића, први српски просвјетитељ и архиепископ аутокефалне српске жичке архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник.

Једна је од најзначајнијих личности српске историје, утемељивач Српске православне цркве и просвјетитељ.

Сматра се зачетником српске средњовјековне књижевности и заштитником просвјетних установа.

Рођен је 1169. године као најмлађи син српског жупана Стефана Немање. Свјетовно име му је било Растко.

Његови биографи Доментијан и Теодосије наводе да је, као најмлађи, у извјесном смислу био мјезимац, као и да је од раних дана показивао прерану зрелост, склоност духовним темама, књизи, учености.

Имао је седамнаест година када се под утисаком разговора са руским монахом, који је био у посјети двору Стефана Немање, запутио на Свијету Гору.

Тамо се убрзо замонашио у манастиру Свети Пантелејмон.

Из манастира Свети Пантелејмон, Сава ће прећи у Ватопед, гдје је боравио више година. По свједочењима потоњих генерација, као монах био је оличење подвижништва.

Вјерује се да је пресудно утицао на то да се Стефан Немања замонаши 1196. године, а Стефан Првовенчанани прузме престо.

Приликом боравка у Цариграду, крајем 1197. године, успјело му је да од цара Алексија измоли дозволу за обнову опустелог манастира. Тако је негдје почетком 1198. започела градња, односно обнова Хиландариона, који ће постати средиште Срба у монашкој заједници Свете Горе.

У Србији се 1202. године догодио преврат, Вукан је збацио брата преотевши власт. Годину дана потом, Стефан је збацио Вукана.

Завађену браћу Свети Сава измирио је над гробом оца.

У Никеји је 1219. од византијског цара Теодора И Ласкариса и васељенског патријарха Манојла И Харитопула издејствовао аутокефалност српске цркве и српску архиепископију.

Иза себе је оставио више писаних дјела. Најзначајнија су "Житије Светог Симеона", "Карејски типик", "Хиландарски типик" и "Студенички типик", као и "Законоправило".

Умро је у Трнову 25. јануара 1236. године, на повратку са ходочашћа у Јерусалим, послије једне дипломатске мисије за бугарску архиепископију. Према записима из тог времена, глас о смрти Растка Немањића стигао је у Србију 27. јануара, па се у СПЦ на тај дан служе литургије.

Краљ Стефан Владислав пренио је 1237. године његове мошти у Милешеву.

Савин култ је у народу био јак због чега је у вријеме Банатског устанка, 1594. године, велики везир Синан-паша наредио је да се мошти Светог Саве однесу из манастира Милешеве и спале у Београду, на Врачару.

Први писани траг о школској прослави Савиндана је из 1734. године, када је обиљежен у Сремским Карловцима. Као школска слава установљен је 1840. године, на приједлог Атанасија Николића, ректора Лицеја у Крагујевцу.

Послије полувековне забране, 1990. године поново се обиљежава као школска слава.

У многим крајевима овај празник прославља се врло свечано, уз седмодневни пост који му претходи.

Многе занатлије у Србији сматрале су Светог Саву својим заштитником и узимале његов дан за еснафску славу. Уз то, и пастири су га сматрали својим заштитником, па су многи обичаји везани за данашњи празник у вези са вуковима и стоком.

Вјерује се и да сунчан дан на Светог Саву доноси благостање и срећну и родну годину. Грмљавина на овај дан се, за разлику од сунца, сматра лошим знаком.

Још једно вјеровање каже и да се пред овај дан стока не смије тјерати у шуму јер ће иначе све пострадати од вукова.

Уз то, данас ништа не би требало радити оштрицама и сјечивом како би вуковима чељусти остале склопљене. Вјеровање налаже и да жене данас ништа не треба да боје у црвено како вукови не би поклали стоку.

Вјерује се и да дјеца на Савиндан треба да науче нешто ново, како би током године напредовала и стицала нова знања.

Име Светог Саве носе многи топоними. Бројне ријеке, извори, брда и села носе његово име, попут Савина, Савинице, Савине воде, Савине греде, Савине стопе, Савиног извора, Савиног потока, Савине стране, Савиног кука и Савиног почивала.