Сутра је Лазарева субота: Ово је симболика звончића и вијенаца

Лазарева субота, у народу позната и као Врбица, један је од празника који заузима посебно мјесто у православној традицији. Обиљежава се увијек осам дана пред Васкрс, уочи празника Цвијети, а везује се и за успомену на чудо васкрсења Лазара, које је, према Јеванђељу, учинио Исус Христос.

Овај дан славио је и блаженопочивши Патријарх Павле као своју крсну славу, а у народу је остао упамћен као празник радости, нарочито међу дјецом.

У православљу се Врбица доживљава као празник дјечије радости. Према јеванђелском предању, Христос је, полазећи у Јерусалим, рекао: „Пустите дјецу к мени, јер таквих је царство небеско.“

Због тога се управо на овај дан у храмовима окупља велики број најмлађих, који свечано обучени долазе на богослужење, носећи звончиће око врата и гранчице врбе у рукама. Тај призор постао је један од најпрепознатљивијих симбола празника.

Лазарева субота обиљежава успомену на дан када је Исус Христос васкрсао Лазара из гроба. У хришћанском учењу тај догађај има посебно значење, јер представља побједу живота над смрћу и најаву васкрсења свих вјерника.

Према предању, Лазар је после васкрсења живио још 30 година као кипарски архиепископ, проповједајући хришћанство.

Врба, која се на овај празник уноси у православне храмове, има дубоку симболику. Њене гране подсјећају на палмине гранчице којима је народ поздравио Христа приликом уласка у Јерусалим. Послије освећења, вјерници их носе кућама и стављају поред иконе и кандила.

За Лазареву суботу везују се бројни обичаји широм Србије. У многим крајевима вјерује се да у кућу тог дана треба унијети врбу и коприву, јер оне симболично доносе здравље, напредак и заштиту дому.

Дјеци се око врата стављају мала звонца на тробојци, као знак радости и побједе живота над смрћу. Осим врбе и звончића, важан дио празника је и свјеже цвијеће, које се бере на Врбицу и оставља преко ноћи у води. Вјерује се да се укућани на Цвијети том водом умивају за здравље и благостање.

У појединим крајевима задржао се и обичај одласка на ријеку рано ујутру. Тада се из воде узима каменчић, ставља на ногу и шутира што даље, уз ријечи које призивају заштиту од змија и сваког зла.

Посебно мјесто у народној традицији имају Лазарице — поворке неудатих дјевојака, свечано обучених и украшених, које су некада на овај празник обилазиле куће и пјесмом домаћинима жељеле срећу, напредак и плодну годину.

Обичај је налагао да Лазар и једна од Лазарица пред сваком кућом изведу посебан плес, док су остале учеснице пјевале. Домаћини су их даривали јајима и посним колачима, а вјеровало се да њихов долазак доноси благостање у дом.

У неким крајевима Србије вече уочи Лазареве суботе обиљежава се паљењем ватри на раскрсницама или у двориштима. Ватре се праве од сувих стабљика кукуруза и грања, а њихова свјетлост симболично подсјећа на радост Лазаревог васкрсења и најављује светлост Христовог васкрсења.

Око тих ватри народ се окупљао, разговарао и дочекивао празник заједно, а младићи су често прескакали пламен као знак храбрости и симболичног очишћења од гријеха. Овај обичај, осим симболике, имао је и важну друштвену улогу — да људе послије зиме поново окупи и повеже у заједништву.

Лазарева субота и Врбица и данас остају међу најљепшим празницима у православном календару. То је дан у којем се спајају вјера, породична топлина, дјечија радост и богата народна традиција, а обичаји који га прате свједоче о дубокој повезаности црквеног и народног живота у Србији.