Потресно свједочење српског борца: Три мјесеца у паклу заробљеништва да би слобода имала име - Република Српска!

Дарко Ћулибрк, голобради војник Прве гардијске моторизоване бригаде Војске Републике Српске, са свега 19 година тешко је рањен и заробљен на Трескавици. Преживио је пакао. Логоре Силос у Тарчину и Виктор Бубањ, садашњи Суд БиХ. Данима је трпио понижења и насиље. Палили су му косу, војничким чизмама гњечили главу, тукли га и псовали. Три мјесеца је живио у сталном страху и неизвјесности, између ножа под грлом и питања да ли ће дочекати јутро.

Када се напокон вратио кући, рат за њега није био завршен. Непријатељ га је поново пронашао и протјерао са кућног прага у Босанској Крупи. Узели су му младост, здравље и ђедовину, али нису успјели да му узму разлог због којег је све то издржао. Републику Српску.

На дан када славимо рођендан наше Републике, отаџбине и завјета којег се не одричемо, Провјерено.инфо доноси ексклузивну исповијест човјека чију је младост прекинуо рат, а снове прогутала стратишта.

Ово није прича за углађене насловнице, редакције федералних медија нити за лако читање. И није пропаганда коју је друга страна продавала странцима и којекаквим моралним и праведним амбасадама. Ово је прича о жртви која има име, лице и бол. Ово је прича о храбрости оних који нису тражили ништа заузврат. А дали су све.

И баш због оваквих људи и њихових прича данас се бусамо у прса са Републиком Српском па са поносом кажемо: За вјечност си рођена, живјеће огњиште!

Војни рок у Калиновику

Дошао сам на редовно одлсужење војног рока у Калиновик 11. јула 1994. и завршио сам пјешадијско-специјалистичку обуку у трајању од неких мјесец и по дана. Камиони су нас покупили и распоређивали по разним ратишитима. Ја сам отишао на Трескавицу.

Младост нас је носила, нисмо били ни свјесни много ствари нити гдје се налазимо али патриотизам је преовладавао да не мислимо о другим стварима. Знали смо шта бранимо и шта стварамо за будућа покољења, и то је било оно што нас је водило и одржало.

Половином септембра, 15-ак дана прије рањавања и заробљавања, мајка ми је дошла у посјету. То је био први и једини сусрет са њом послије одласка у војску. Касније ништа нисам знао о својима док нисам из заробљеништва отишао кући, а они су тек 15. дан након мог заробљавања сазнали за моје стање и дан сам рањен.

Рањавање

Рањен сам 1. октобра 1994. на Трескавици (кота Меснице, Волуја јама). Имао сам 19 и по година. Лежао сам рањен у руку и ногу дан или два, а онда су ме пронашли и заробили.

Метак ме погодио са леђа, изгубио сам осјећај у ногама и пао у несвијест. Кад сам се пробудио, осјетио сам да крварим, лијевом руком сам ишао уз ногу да узмем први завој који имам и тада ме метак погодио у руку. У пола сата сам други пут рањен. Рука ми је одскочила и пала, укочио сам се, правио кратке удисаје и издисаје да не октирју да сам жив. Почели су пуцати око мојих рамена да провјере да ли сам жив, кад су видјели да се не мичем, рекли су: Нема од њега ништа, мртав је. Отишли су одатле до наших положаја, а ја сам остао непомичан да лежим. Након неког времена су кренули у извидницу, да испитају и претраже терен и онда су схватили да сам ипак жив.

Овај један узвикну: Ено Србина живог, хватај, кољи! Стављају ми нож под врат. У том моменту долази други војник и говори им да ме не дирају јер ћу им требати за размјену. Тад сам у првим моментима „спасен“. Два-три дана нисам ништа јео и пио, жвакао сам траву, пио мокраћу, лизао кишу са облоге првог завоја. Природни инстикт за преживљавањем.

Љута

Након што су открили да сам жив, смјестили су ме у шатор у којем је раније била наша војска, а онда одводе у мјесто Љута поред истоимене ријеке гдје је била њихова команда. Ту сам био неколико дана. Било је ту и добрих момака али... Улазили су ми у шатор, пљували ме, испитивали, тјерали да признам неке ствари које уопште нисам ни познавао. Ми, млада војска, нисмо били упознати са неким вишим стварима. На путу од Трескавице до Љуте ножем су ми расјекли образ. Био сам непокретан па су ме носили на носилима, а онда један њихов рече: Ајмо бацити српско го*но низ литицу!

Али на крају су ме ипак спустили. Доље ми је указана прва медицинска помоћ након рањавања. Ставили су лангету и нове завоје. Бољело ме али се нисам имао коме пожалити. Покушавали су ме таквог рањеног попети на коња да ме извуче на Бјелашницу али нису успјели јер сам имао ненормалне болове у нози. Имао сам лом кости на пет центимара испод десног кука, а приликом пењања на коња и каскања то се нагло помјерало и трпио сам несносне болове.

Бјелашница

Камионом су ме пребацили на Бјешаницу у ратну хирургију гдје ми је урађен први хирушки захват. Давали су ми инјекције и чистили ране али се и то показало да није било довољно.

Ту сам доживио јача малтетирања. Један војник ми је, док сам лежећи јео пасуљ, пришао са леђа и чизмом ме ударио у главу. Здјелица се просула по свему, а он каже: Дођите да видите како српско го*но смрди, а онда се лати упаљача и запали ми косу. Нисам се шишао од доласка у војку па је нарасла и онда је само букнула. Други војници су му говорили да угаси ватру али није хтио. А онда је дигао ђон чизме, и гњечио ми главу да угаси пламен. Изашли су из шатора. Пала је ноћ, мјесечина ведра као да је дан. Ушуња се неко у шатор, махинално ставим руке на стомак, а он стаде да ме гази по стомаку једном ногом, а онда другом. Само сам отпухивао и он је изашао.

Логор Силос у Тарчину

Након тога ме пребацују у Силос у Тарчину. Тамо ми одмах прилази човјек који ми каже: Знаш ли ти ко сам ја?! Ја сам војник Драгана и треба ми човјек за спаринг али видим да од тебе нема ништа. Ја сам тада лежао у носилима.

Болница у Суходолу

Послије тога одлазим у Суходол болницу гдје сам био неколико дана. Прилази неки човјек и каже женама испред болесничке собе да ту има српско дијете и да ми донсу јести оно што и другима. Једна жена ми доноси храну и каже: Ево ти, ждери, је*о ти матер своју, наши су урадили добар посао. Ваших 15 до 20 људи је поклано и побијено. Рече то и оде, а поред мене остаде једна жена која поче плакати. Питам је што плаче, а она каже: Сине, ја сам мајка, ова није, имам сина на ратишту али знам гдје је он. Могу мислити како се осјећа твоја ако уопште зна гдје си ти сад.

Ту ме је обишао доктор који ме молио да не причам њима ништа јер ће покушати да ми санира ногу која је већ била инфицирана. Каже ми да је нога за сјећи али да ће покушати неким инјекцијама да спријечи инфекцију и да је сачува. Рекао сам да, ако је за сјећи, нека сијече, ако не, нека остане. У таквој сам ситуацији да немам великог избора. Рекао је да ће покушати ријешити али само да не говорим његовим људима јер ће га довести до мене у болесничку собу и убиће га преда мном, а онда ће мене средити. Помогао ми је. Долазио је ноћу, ударао неке инјекције, а нога је остала. Имам велике проблеме са њом али каква-таква, моја је.

У тој болници се догодила ствар коју никада нећу заборавити. Чујем један дан гласове дјечака и дјевојчице који испред собе причају да ту лежи четник и да треба да уђу у собу и да га закољу. Он јој каже, како ћемо, чим ћемо, немамо нож, а она му одговара да има поклопац од конзерве. Обузео ме страх и ишчекивање кад ће отворити врата собе да уђу и да ме убију. Али нису и то је прошло.

Имао сам брицу који је долазио сваких неколико дана да ме брије. Док је бритвом ишао по образима било ме мало страх али сам подносио. Најгоре је било кад ми је прелазио преко врата па каже, немој се помијерати, рука ми дрхти, заклаћу те.

Храсница и Кошево

Након тога сам пребачен у Храсницу гдје сам неколико дана био у цивилним зградама, а одатле су ме тунелом испод сарајевског аеродрома пребацили у клинику на Кошеву. Ту доживљавам матлетирања доктора, наводно неког Обрадовића који је рекао: Гоните ово српско го*но, узима нам простор, имамо довољно наших рањеника. Ту су ми на ортопедији покушали урадити истезање, забијање челичног клина испод кољена десне ноге па да тегови вуку према земљи како би се кости вратиле у нормалан положај али безуспјешно. Опет су ме вратили у гипс.

Логор Виктор бубањ

Пребацују ме у логор Виктор бубањ гдје ме пронашла жена из Црвеног крста родом са Новог Зеланда. Питао сам је зашто ме нису пребацили на моју територију, зашто ме нису нашли? Она каже да су ме тражили, да су имали локације, али кад год су дошли на једну локацију, већ су ме били пребацили другу.

Размјена

У логору Виктор Бубањ сам био до размјене која се догодила 19. јануара. Излазим преко моста Српских бораца на Грбавици и одлазим у Касиндол гдје се ради озбиљнија интервенција на нози уз координацију доктора Славка Ждрале и његовог тима. Ставили су ми металну плочу коју и данас имам у нози.

Био сам у невјерици када сам размијењен. То је тад била навећа размјена, 50 за 50. Сви су изашли из аутобуса, само ја из кола Црвеног крста јер сам био непокретан. Тада су размијењени и Бранислав Дукић и Славко Јовичић.

Лежао сам у болници и гледао мантиле на којима су била српска имена, нисам могао вјеровати да су моји људи око мене. Пролазили су дани у ишчекивању, на дан-два прије изласка добијам информацију да ће отац доћи по мене.

Сусрет с оцем

Иза леђа чујем глас који каже: Дарко сине, идемо кући. Ја погледам и кажем: Нећу, чекам тату, он ће доћи по мене. Он каже, Дарко сине, ја сам, тата. Не препознајем човјека, смршао је до непрепознатљивости, зарастао у браду. Поскочио сам и само вриснуо: Тата! Загрлили смо се и почели плакати.

Избјеглиштво из Босанске Крупе у Бањалуку

Вратио се кући у Босанску Крупу ни не слутећи да ће га непријатељ поново пронаћи и протјерати и са огњишта. Недуго након тога је са мајком и братом отишао у Бањалуку гдје му је установљена 100 одсто трајна ивалидност. У Бањалуци их прекида црна вијест. Отац их је назвао и рекао да долази тамо јер су пале западнокрајишке области.

У граду на Врбасу започињу нови живот гдје и сад живе.

Живјеће огњиште и српски народ што га воли

Није ми ни жао ни криво због свега што сам прошао. Имао сам и тешких и болних тренутака у животу али их нећу помињати. Срећан сам што имамо данас Републику Српску. Поново бих поднио све исто, ако би награда била оно што сад имам. А то је да имамо Републику Српску, слободу за коју смо се борили и да могу људима широм Српске, гдје год да их сретнем, пружити руку иако их не знам, поздравити их као браћу рођену и прозборити коју. То је награда коју имамо, саборност свих нас.