Обичаји и вјеровања на Лучиндан

Сваког 31. октобра православни вјерници прослављају Светог Луку, свеца уз којег се везују бројни занимљиви обичаји и народне приче.

Свети апостол Лука био је један од седамдесеторице апостола и сљедбеника Исуса Христа, а уједно и један од четири јеванђелиста. О значају овог празника и његовом мјесту у народној традицији говорила је етнолог Весна Марјановић.

Ко је био Свети Лука?

Свети Лука је рођен у сиријској Антиохији, у незнабожачкој породици. Још као младић изучио је грчку филозофију, медицину и сликарство. Током земаљског живота Исуса Христа имао је прилику да га лично упозна, да слуша његово учење и присуствује чудесима о којима касније свједоче света писма.

Прихвативши хришћанску вјеру и Христово учење, Лука је био испуњен божанском мудрошћу и постао један од седамдесеторице апостола који су ширили Јеванђеље по свијету.

Након Христовог васкрсења, док је с Клеопом путовао у Емаус, указао му се васкрсли Господ. Када је Свети Дух сишао на апостоле, Лука се вратио у Антиохију, гдје је постао сарадник апостола Павла и заједно с њим проповједао вјеру широм Римског царства.

Око 60. године написао је своје познато Јеванђеље - Свето Јеванђеље по Луки, треће по реду у Новом завјету. У то вријеме настала су и Дјела апостолска, која представљају драгоцијено свједочанство о животима првих хришћана и настанку Цркве.

Да ли се за Светог Луку пости?

Послије мученичке смрти апостола Павла, Лука је наставио сам да проповиједа по Италији, Далмацији, Македонији и другим дјеловима Балкана.

Један од најзначајнијих доприноса Светог Луке јесте утемељење хришћанског иконописа. Сматра се да је насликао прве иконе Пресвете Богородице, као и иконе апостола Петра и Павла. Због тога се и данас поштује као заштитник сликара и иконописаца.

Преминуо је у 84. години живота. Према предању, незнабошци су га објесили о маслину у Теби због његове вјере у Христа. Његове мошти касније су пренијете у Цариград за вријеме цара Констанција, сина цара Константина.

Обичаји и вјеровања за Лучиндан

Култ Светог Луке нарочито се учврстио међу Србима у вријеме деспота Ђурђа Бранковића, који је пренио његове мошти у цркву Светог Успења у Смедереву. Касније су пренијете у Купиново у Срему, а затим им се губи траг.

Лучиндан је у народном календару означен као важан дан – сматра се границом између јесени и зиме. Постоји и стара изрека: "Свети Лука - снијег до кука", која указује на долазак хладнијег времена.

Празник се обиљежава као дан здравља и благостања. У неким крајевима вјеровало се да Свети Лука "чува од вукова", па су домаћини тог дана везивали врпце око торова да вукови не могу да нападну стоку.

За Лучиндан су се у прошлости одржавале и овновске свадбе, обичај познат широм Србије. Неколико седмица прије празника овнови су се раздвајали од оваца, а на сам дан Светог Луке организоване су гозбе на којима су се поново спајали. Дјевојчице су, према вјеровању, јахале овнове прије него што их домаћин пусти међу овце - да би се наредне године ојагњило више женских јагњади.

Лучиндан је у народу познат и као запрешни дан, па се тог дана нису обављали тешки физички послови.

Овај празник многе породице славе као своју крсну славу, а у појединим мјестима обиљежава се као завјетина. Свети Лука је и заштитник појединих заната - месара, ћевабџија и кобасичара, који га славе као свог патрона. Његово име с поносом носе и ватрогасци, посебно припадници добровољног ватрогасног друштва у Земуну.