На хибридни и мрежни рат - хибридна и мрежна одбрана

Проф. др Марко Парезановић припада оној ријеткој врсти српских безбједносних стручњака који нису само теоријски разумјели природу савременог хибридног, мрежног и информационог рата, већ су се против његових најсавременијих и најиновативнијих западних метода активно, успјешно и непосредно борили у пракси. Управо зато његова књига „Хибридни рат — од доктрине до праксе“ није само научно и стручно дјело, већ и свједочанство човјека који је био на једној од најважнијих линија одбране српске државе у времену када се против Србије нису користили само класични политички притисци, већ најмодернији модели обојених револуција, мрежног ратовања, психолошких операција, информационих кампања, дигиталних манипулација, вјештачке интелигенције, софтверских система за управљање масама и разгранатих мрежа утицаја унутар медија, невладиног сектора, академске сцене, политике и дијелова државне управе.

Зато је парадоксално, али и дубоко симптоматично, да је човјек који је у пракси показао способност да препозна, разумије и зауставља најсавременије облике хибридног дјеловања, помјерен на нове дужности, чиме је држава лишена једног од својих најбољих стручњака за управо оне пријетње које данас постају централно питање националне безбједности. Ако је иједна држава у Европи имала несрећу да се суочи са најсавременијим моделима обојених револуција, управљања масама, дигиталних манипулација, спољног политичког инжењеринга и мрежног рата, онда је то Србија. Ако је иједан безбједносни систем био приморан да се бори против најновијих метода хибридних операција, онда је то српски систем безбједности. А ако је ико унутар тог система био успјешан и успио да стекне знање, искуство и оперативно разумијевање тих процеса, онда је то проф. др Марко Парезановић.

Књига „Хибридни рат — од доктрине до праксе“ зато долази у правом тренутку. Она објашњава вријеме у коме живимо, вријеме у коме се политички, медијски и безбједносни сукоби све рјеђе воде класичним средствима, а све чешће кроз информационе операције, психолошке кампање, економске притиске, сајбер простор, медијске наративе, невладине структуре, дигиталне платформе и покушаје обликовања јавне свијести. Посебна вриједност ове књиге лежи у томе што сложену тему хибридног ратовања приближава широј јавности на разумљив, јасан и аналитички утемељен начин. Умјесто сензационализма, површности и теорија завјере, Парезановић настоји да покаже механизме путем којих савремене државе, обавјештајне структуре, медијске мреже, невладине организације и различити центри моћи дјелују у савременом свијету. Он показује да се савремени ратови све мање воде тенковима, авионима и фронтовима, а све више кроз свијест, перцепцију, идентитет, институције и систем вриједности једног народа.

Издавач Милорад Вучелић је с правом нагласио да ова књига „отвара ум“, јер читаоцу пружа увид у различите облике хибридног дјеловања и објашњава како се савремени сукоби воде далеко од класичних бојишта. Рецензент академик Дарко Танасковић је указао да се свијет налази у периоду дубоких геополитичких промјена и да је разумијевање хибридних операција постало неопходно за сваку државу која жели да сачува политичку самосталност, национални идентитет и институционалну стабилност. Основна порука Парезановићеве књиге јесте да је знање најбоља одбрана од манипулације. Друштво које разумије механизме хибридног дјеловања теже постаје жртва спољних притисака, организованих кампања и покушаја дестабилизације. Народ који умије да препозна механизме спољног утицаја далеко је отпорнији на притиске, манипулације и покушаје разарања сопствених институција. Управо зато ова књига превазилази оквире класичне безбједносне литературе. Она није само стручна студија из области националне безбједности, већ и важан допринос ширем друштвеном разумијевању изазова XXI вијека. У времену када се границе између мира и рата, информације и пропаганде, политике и безбједности све више бришу, оваква дјела добијају посебан значај јер помажу читаоцима да препознају процесе који обликују савремени свијет и мјесто Србије у њему.

Историја обавјештајних служби и стратешких студија показује да нека од најзначајнијих дјела из области безбједности нису писали само универзитетски професори, већ људи који су били непосредни учесници догађаја. Мемоари Алана Далса, директора CIA током једног од најбурнијих периода Хладног рата, и данас се читају као драгоцјен извор за разумијевање америчке стратегије. Исто важи за Маркуса Волфа, легендарног шефа обавјештајне службе Источне Њемачке. Слично мјесто у руској стратешкој мисли имају дјела Јевгенија Примакова, човјека који је истовремено био научник, обавјештајац, дипломата и предсједник владе. Ниједан од ових аутора није постао важан зато што је понудио само нову академску теорију. Њихова вриједност лежала је у способности да искуство преточе у знање и да читаоцу приближе начин на који се државна моћ заиста обликује, брани и користи. Ако се Парезановићева књига посматра из тог угла, онда њена мемоарска димензија јесте једна од њених највећих предности. Парезановић није посматрао процесе о којима пише из библиотеке или универзитетског кабинета. Он је три деценије активан у безбједносном систему. Такво искуство даје перспективу коју је немогуће стећи искључиво академским радом. Наравно, таква перспектива има огромну вриједност. У озбиљним државама управо се због тога са пажњом читају свједочанства људи који су били дио система, јер она откривају механизме који често остају невидљиви у формалним документима и научним расправама. Посебно је значајно што Парезановић тему хибридног рата не посматра изоловано, већ у ширем цивилизацијском, технолошком и геополитичком контексту. Он указује на кризу традиционалних вриједности, на раст информационих технологија, на све већу улогу вјештачке интелигенције, на значај дигиталних платформи и на опасност од манипулације свијешћу читавих друштава. У том смислу, његова књига постаје упозорење држави да се не смије успавати, и приручник друштву да мора научити да препозна нове облике пријетње.

Сун Цу је прије више од двије хиљаде година записао: „Познај свог противника и познај себе, па нећеш страховати од исхода ни стотину битака.“ У XXI вијеку, међутим, највећи изазов није препознати непријатеља на бојном пољу, већ разумјети процесе који дјелују испод прага класичног рата. Управо ту почиње значај Парезановићеве књиге. Сер Алекс Јангер, бивши шеф MI6, рекао је да обавјештајни рад не може спријечити свако зло, али може скратити ратове и спасити животе. Вилијам Бернс, бивши директор CIA, наглашавао је да је разумијевање намјера подједнако важно као и разумијевање способности. Џорџ Кенан је упозоравао да највећа опасност може бити наше сопствено неразумијевање свијета онаквог какав заиста јесте. Пјер-Мари Галоа је говорио да се прва битка увијек води у људском уму. Јевгениј Примаков је сматрао да је најмоћније оружје савремене државе способност стратешког предвиђања. Све ове мисли воде ка истом закључку да држава која не разумије свијет у коме живи не може успјешно да брани ни своју слободу, ни своје институције, ни свој народ. Зато је књига Марка Парезановића важна. Она није само анализа савремених пријетњи, већ позив на будност, знање и стратешко мишљење. У српском случају ова тема има посебну тежину. Србија је конзервативна земља, са народом који у великој већини живи у вриједносном систему заснованом на породици, вјери, традицији и националном интересу. Али њена политичка, медијска, академска и невладина сцена често не одражава ту структуру друштва. Умјесто тога, у јавном простору доминирају уски идеолошки кругови, либералне елите, мреже утицаја и групе које често функционишу синергетски, иако се формално представљају као супротстављене. Зато је разумијевање хибридног и мрежног рата у Србији више од безбједносне теме.

То је питање политичке културе, националне самосвијести и способности народа да препозна ко заиста обликује његову стварност. У Србији се често ствара утисак да је у току велики сукоб власти и опозиције, но дубља анализа показује да се у многим случајевима ради о фингираном сукобу унутар истог идеолошког и интересног оквира. Једна либерална елита у власти и друга либерална елита у протестима често стварају привид искреног сукоба, док у суштини дјелују унутар истих вриједносних и мрежних коридора. Када се пажљиво погледа ко доноси одлуке, ко обликује наративе, ко доминира медијима, НВО сектором, дијелом академске сцене и политичким простором, виде се исти кругови, исте биографије, исте идеолошке школе и исти неформални коридори утицаја. Ово нам је на вријеме разјаснио Лао Це: „Не постоје дјелатности у којима шпијун не би био користан.“ Зато се у Србији стално мијењају политички актери, али се политика суштински не мијења. Управо због тога је Парезановићева књига важна јер она даје интелектуални и безбједносни алат за разумијевање тих дубљих процеса. У актуелним протестима, као и у бројним политичким процесима, има много искрених људи који желе бољу будућност. Али правац тих процеса често формулишу најорганизованије, идеолошки профилисане и мрежно повезане групе. Најгласнији нису увијек већина. Највидљивији нису увијек најбројнији. Најорганизованији често преузимају улогу тумача читавог друштва. То је један од основних механизама мрежног рата да мањина која има организацију, ресурсе, медијски приступ и спољну подршку може да створи утисак да говори у име већине. Зато је право питање Србије данас да ли ће већински конзервативни народ коначно добити политички утицај који му припада.

Србији није потребна замјена једне либералне елите другом. Србији је потребна политичка артикулација конзервативне већине народа. Докле год политички простор контролише уски круг идеолошки сличних људи, без обзира да ли су формално у власти или протестима, огромна већина грађана остаће без свог стварног гласа. У том контексту, проф. др Марко Парезановић није само аутор једне важне књиге. Он је представник оне врсте државног и националног знања које Србија не смије да одбаци. Његово искуство, његова анализа и његова способност да препозна савремене облике хибридног дјеловања представљају ресурс од националног значаја. Држава која се лако одриче таквих људи не слаби њих, већ саму себе. Књига „Хибридни рат — од доктрине до праксе“ зато је много више од приказа једног безбједносног феномена. То је књига о природи моћи у савременом свијету. То је књига о томе како се државе нападају без објаве рата. То је књига о томе како се народи деморалишу, институције подривају, јавност збуњује, елите регрутују, а свијест обликује. То је књига о томе зашто слобода не може опстати без будности. Србији су данас потребни људи који разумију да се национална безбједност не брани само на граници, већ и у медијима, школама, универзитетима, култури, дигиталном простору, институцијама и јавном мњењу. Србији су потребни стручњаци који знају да препознају хибридне операције прије него што њихове посљедице постану видљиве. Србији су потребни људи који разумију да се држава не руши увијек ударом споља, већ често постепеним слабљењем изнутра.

Проф. др Марко Парезановић је један од ријетких српских стручњака који је то разумио на вријеме. Због тога његова књига заслужује пажњу, његово искуство заслужује поштовање, а његов рад заслужује јавну афирмацију. У времену када су напади на људе који су бранили државу често дио ширег механизма дискредитације, неопходно је јасно рећи да Србија не смије да се одриче својих најбољег људи. Зато је ова књига важна. Зато је њен аутор важан. И зато је српска национална будност данас не само потреба, већ услов опстанка. Највећа снага хибридног рата није у новцу, технологији, медијима или организацијама које се користе као његови инструменти. Његова највећа снага лежи у неспособности или невољности оних који би требало да бране државу да јасно именују актере и процесе који се пред њиховим очима одвијају. Хибридни рат почиње да побјеђује оног тренутка када носиоци власти престану да говоре истину о природи сукоба у коме се налазе. Управо зато се чини да се суштина савремене српске кризе не налази у сукобу власти и опозиције, нити у сукобу различитих политичких програма. Што дуже посматрамо структуру политичке моћи у Србији, све је јасније да се не ради о класичном идеолошком сукобу већ о дјеловању различитих сегмената истог вриједносног и интересног круга. Једна либерална елита налази се унутар државног апарата, друга унутар протестних структура, медија, невладиног сектора и дијела академске заједнице. Формално дјелују као противници, али веома често функционишу унутар истих идеолошких координата, истих мрежа утицаја и истог погледа на друштво и државу. Зато није случајно што се у Србији деценијама мијењају политички актери, а суштински политички и вриједносни образац остаје исти.

Србија је, међутим, у својој суштини конзервативно друштво. Огромна већина њених грађана живи у систему вриједности који почива на породици, вјери, традицији, националном идентитету и државном интересу. Управо зато највећи политички проблем Србије није питање ко ће побиједити на сљедећим изборима, већ да ли ће већински народ коначно добити политичку артикулацију која ће заиста представљати његове вриједности и интересе.

Највећа побједа хибридног дјеловања у Србији није у томе што су створени протести, политичке кризе или медијске кампање. Највећа побједа лежи у томе што многи унутар самог система власти немају храбрости да јавно признају да дио државне структуре њихових партијских колега, дио политичке елите и широка мрежа западно повезаних актера у институцијама, медијима, невладином сектору и академској заједници годинама дјелују у правцу обликовања политичких процеса који одговарају истом западном идеолошком моделу. Докле год се о томе буде говорило шапатом, а не јасно и отворено, дотле ће простор за хибридно дјеловање остати широко отворен и успјешан. Зато је можда највећа вриједност књиге проф. др Марка Парезановића управо у томе што нас подсјећа да се национална безбједност не брани само на границама државе већ и у сфери идеја, информација, образовања, културе и јавне свијести. Народ који не разумије процесе који обликују његову стварност лако постаје објекат туђих интереса. Народ који разумије механизме дјеловања постаје способан да самостално одлучује о сопственој будућности.

Зато борба за Србију није питање смјене једне елите другом. То је питање да ли ће већински народ коначно добити снагу, самопоуздање и политичку артикулацију која одражава његов идентитет и његове интересе. То није краткорочна политичка акробатика. То је дугорочна борба за исправљање дубоког структурног проблема српске политике. А свака озбиљна борба почиње истином. Истином о томе ко смо, шта бранимо и против чега се заиста боримо. Нека Срби буду у послушању Јамамота Цунетомоа: „Чак и ако изгледа извјесно да ћеш изгубити, узврати ударац.“