Moždani implant omogućio paralizovanom muškarcu da kontroliše i osjeća tuđe ruke

Револуционарни мождани имплантат омогућио је парализованом мушкарцу из Сједињених Америчких Држава да помјера и осјећа руку друге особе као да је његова властита.

Текст се наставља испод огласа

– Створили смо повезаност ума и тијела између двију различитих особа – рекао је за Њу сајентист (New Scientist) Чад Баутон (Chad Bouton) из Фајнштајновог института за медицинска истраживања у савезној држави Њујорк (New York), један од аутора студије о овом можданом имплантату, објављене на препринт серверу medRxiv. Ријеч је о достигнућу које отвара нове могућности за рехабилитацију, па чак и за удаљено дијељење искустава.

Научни тим сарађивао је с Китoм Томасом (Keith Thomas), мушкарцем у четрдесетим годинама, парализованим од груди наниже након несреће при ронињу у јулу 2020. године. Томас је изгубио сваки осјећај и покретљивост у рукама. У претходној студији из 2023. године, научници су му имплантирали пет скупина ситних електрода у дијелове мозга који контролишу његову десну руку. Сигнали с тих електрода декодирани су помоћу вјештачке интелигенције и бежично послати на електроде на подлактици, стимулишући мишиће да помјерају руку. Сензори притиска на његовој руци враћали су осјећај додира натраг у мождане имплантате. Као резултат тога, Томас је поново могао подизати и осјећати предмете.

Научници су потом прилагодили систем како би Томас могао контролисати руку друге особе. У једном тесту, жена без инвалидитета носила је електроде на подлактици и сензоре притиска на палцу и кажипрсту. Док она није покушавала да помјери руку, Томас је замишљао покрет своје руке, што му је омогућило отварање и затварање њене руке. Такође је могао осјетити, у властитој руци, њене прсте како стеже предмете. Са затвореним очима разликовао је бејзбол лопту, меку сунђерасту лоптицу и тврђу лоптицу.

– Дефинитивно је чудно. С временом се навикнеш – рекао је Томас за Њу сајентист. Тачност осјећаја достигла је 64 одсто, иако Баутон напомиње да се она може побољшати оптимизацијом сензора.

Рехабилитација кроз повезивање

Томас је током тестирања, путем удаљеног осјећаја, помогао и Кети Денаполи (Kathy Denapoli), жени с дјелимичном парализом, да подигне и попије пиће из лименке.

– Заправо је било прилично невјероватно, помажеш некоме само размишљајући о томе – каже Томас.

Након неколико мјесеци тренинга, снага стиска Денаполи готово се удвостручила, што наглашава користи које премашују стандардне терапије.

Роб Тејлор (Rob Taylor) из Инспајр фондације (Inspire Foundation), добротворне организације са сједиштем у Уједињеном Краљевству, која се бави побољшањем квалитета живота особа с повредама кичмене мождине путем истраживања и технолошког напретка, види потенцијал у социјалној и рехабилитацијској примјени овог можданог имплантата.

– Мислим да је то корисна опција. Може бити прилично забавно радити с другим пацијентима, можда сличних искустава. То може значајно допринијети квалитету живота особе – рекао је за Њу сајентист.

Етичка питања

Баутон напомиње да треба размотрити шира етичка питања и нада се добијању медицинског одобрења у наредној деценији.

– Ово би могао бити нови начин повезивања људи на потпуно другој разини – каже он.

Шира забринутост око коришћења такве технологије ипак остаје.

– Је ли добро или лоше за друштво да људи могу контролисати и осјећати кроз друге особе – коментарисао је за Њу сајентист Харит Акрам (Harith Akram) са Универзитетског колеџа у Лондону (University College London).