Slaviša Pavlović: Koncert Tompsona predstavlja svojevrsno ogledalo današnje Hrvatske

Koncert Marka Perkovića Tompsona u Zagrebu predstavlja svojevrsno ogledalo današnje Hrvatske. Prema mišljenju književnika i publiciste Slaviše Pavlovića, ideološke razlike između savremene hrvatske države i nekadašnje Nezavisne Države Hrvatske gotovo da ne postoje – osim što danas, kako kaže, više nema Srba u Hrvatskoj, pa ne mogu napraviti novi Jasenovac.

U razgovoru za „Glas Srpske“, književnik i publicista Slaviša Pavlović ističe da se Hrvatska poslednjih decenija kreće putem koji podseća na ideološke stranputice prošlosti. Smatra da ustaštvo nikada nije nestalo, već je opstalo i s vremenom postalo deo šireg projekta etničkog čišćenja Srba, kako u Hrvatskoj, tako i na Kosovu, uz podršku pojedinih zapadnih država.

Komentarišući masovnu popularnost Tompsona, Pavlović navodi da se danas, za razliku od prošlih vremena kada je muzika okupljala ljude zbog kvaliteta, okupljanje odvija oko poruka mržnje. Tompson u svojim pesmama, kako tvrdi, otvoreno veliča ustaštvo i širi mržnju prema Srbima. Njegova muzika, prema Pavloviću, oživljava stare ideološke koncepte, a pesme koje glorifikuju navodne istorijske pobede predstavljaju pokušaj da se saniraju decenijski kompleksi i frustracije. Kao primer navodi operaciju „Oluja“, koju Hrvati smatraju pobedom, iako je tada proterano desetine hiljada Srba sa svojih vekovnih ognjišta.

Ti istorijski kompleksi, smatra Pavlović, ogledaju se i u pokušajima da se Nikola Tesla predstavi kao Hrvat, iako mu je otac bio pravoslavni sveštenik. Ukazuje na apsurd takve logike, pa ironično dodaje da bi, po istoj logici, ban Josip Jelačić, rođen u Novom Sadu, trebalo da bude Srbin, a četnički vojvoda Momčilo Đujić – Hrvat.

Pavlović tvrdi da Hrvati nikada nisu oprostili Srbima to što su im, kako kaže, dali slobodu, dok su im oni zauzvrat dali Jasenovac. Podseća da je još od Štrosmajera postojala ideja da Hrvati u okviru Habzburške monarhije budu dominantan južnoslovenski narod, ali je Srbija, kao pobednica u Prvom svetskom ratu, postala glavni faktor, a Beograd glavni grad, što je kod Hrvata izazvalo osećaj gubitništva – opravdan, jer su u tom ratu bili na strani Austro-Ugarske.

Prema njegovim rečima, hrvatski identitet se i danas u velikoj meri gradi na antisrpskoj osnovi. Navodi da hrvatski mediji sve što urade upoređuju sa Srbijom, što vidi kao jasan pokazatelj dubokih kompleksa. Podseća i da je Srbija u vreme Kraljevine Jugoslavije stipendirala talentovane Hrvate poput Tina Ujevića, koji je studirao u Parizu, što pokazuje da je Srbija doprinela razvoju Hrvatske više nego što Zagreb želi da prizna.

Govoreći o budućnosti odnosa, Pavlović sarkastično primećuje da bi, kada u Hrvatskoj više ne bude Srba, možda i Hrvata bilo znatno manje zbog masovnog iseljavanja. Umesto da se fokusiraju na izgradnju funkcionalne države, Hrvati se, kako kaže, i dalje oduševljavaju Tompsonom, a za sopstvene neuspehe će verovatno opet okriviti Srbe.

Nedavne izmene Zakona o grobljima u Hrvatskoj, koje predviđaju uklanjanje spomenika koji navodno vređaju nacionalna osećanja ili veličaju „agresorsku vojsku“, Pavlović vidi kao novi korak u brisanju tragova postojanja Srba na tim prostorima. Smatra da se time pokušava stvoriti istorijska slika u kojoj Srbi nikada nisu živeli u Hrvatskoj, čime se briše njihov status nekada konstitutivnog naroda.

Smatra da kažnjavanje onih koji pevaju ili objavljuju krajiške pesme na društvenim mrežama predstavlja dodatni pritisak na malobrojne preostale Srbe, čiji je cilj da ih se postidi zbog sopstvenog identiteta. Sve što je srpsko, kaže, u Hrvatskoj se tretira kao neprihvatljivo.

Pavlović dodaje da se sve to dešava u zemlji koja je članica Evropske unije, a iz koje, kako kaže, nije stigla nijedna ozbiljnija osuda ovakvih postupaka. Upozorava da deo međunarodne zajednice sve više pokazuje fašističke tendencije, posebno kada je reč o odnosu prema pravoslavnima, što se, po njegovom mišljenju, najbolje vidi kroz podršku koju Brisel pruža ukrajinskom predsedniku Volodimiru Zelenskom i proslavljanju Stepana Bandere.

Mišljenja je da se ideja stvaranja hrvatske pravoslavne crkve i dalje javlja, po uzoru na crnogorsku, za koju tvrdi da je produžena ruka bezbednosnih struktura. Međutim, smatra da takva tvorevina ne može imati legitimitet bez priznanja ostalih pravoslavnih crkava i bez istorijskog kontinuiteta, koji nedostaje.

Paralele povlači i sa situacijom na Kosovu i Metohiji, gde Albanci, po njegovim rečima, sprovode identičan projekat – pretvaranje srpskih sredina u svojevrsna geta, u cilju potpunog slabljenja Srbije i srpskog faktora u regionu, sve uz podršku dela zapadnih sila. Krajnji cilj tog projekta je slaba Srbija, zaključuje Pavlović.

Za srpski opstanak, Pavlović savetuje mudrost, strpljenje i traženje iskrenih saveznika. Veruje da će se globalni odnosi promeniti, da će zapadne sile izgubiti deo moći, i da će se otvoriti nova prilika za rešavanje pitanja poput Kosova. Srbi, po njegovim rečima, ne smeju prihvatiti obrasce ponašanja svojih suseda, već moraju graditi sopstvenu poziciju promišljeno i dugoročno.

Kao još jedan indikator oživljavanja ustaške ideologije, Pavlović navodi imenovanje Ivana Penave, lidera Domovinskog pokreta, na čelo Kancelarije za istraživanje komunističkih zločina. Penavina posebna zainteresovanost za Blajburg i tzv. križni put, prema Pavloviću, deo je šireg pokušaja da se rehabilituje ustaška prošlost i minimiziraju zločini NDH, što je, kako smatra, u skladu s politikom EU koja to sve toleriše ili čak podržava