ПЕТ ПРЕМА ДВА

5:2, или ако хоћете словима да буде још јасније, резултат је који у спорту значи рутинску побједу.

У Уставном суду БиХ то је рутински пораз здравог разума. Пет према два, са странцима у предности, пресудило је да се Влада Републике Српске прогласи неуставном. Судијски звиждук без ВАР-а, без публике, али са дебелим политичким улозима. Опозиција и сарајевска публика очекивано ликују. Не због (не)правне бриљантности одлуке, већ због оног што пише на семафору.

Пет је увијек више од два, кажу. Ликовање им углавном траје тачно онолико колико и одговорност. Глуме искрено изненађење што та математика још функционише, али већ у неким сљедећим реченицама најављују бојкот беспотребно поновљених избора, и то због правила ЦИК-а, чија им математика мало одговара, мало не. Правила су, изгледа, добра и демократска док не угрозе комфор и док им се чини да воде до годинама прижељкиване побједе, али лоша чим запријете да им неће ићи како су замислили.

У цијелој причи Влада Саве Минића испада колатерална штета ширег експеримента колико далеко може да иде уставни инжењеринг са страним потписом. Одлука није само правни акт, она је политичка порука да је Република Српска простор на којем се правила могу прекрајати без сагласности оних који ту живе и гласају. Пет руку дигнутих у име права, а спуштених на политичку аутономију.

Највећа је иронија да се истовремено говори о владавини права док се право сваки дан тумачи по потреби. Кад је одлука неповољна, она је политичка. Кад је одлука повољна, она је Свето писмо. Свима. Та селективна „побожност“ према судовима најопаснија је валута која је у оптицају. И сви то знају. И опозиција и власт. Зато Додикова апелација Стразбуру није тренутни хир, већ покушај да се ова политичка игра пребаци на терен на којем се бар праве да су правила иста за све.

Постоји свакако и онај неугодни дио за домаћу публику. Ако се позивамо на међународне инстанце, онда нема селективног односа према Суду БиХ. Право или јесте цјелина или није право, него политички мени са којег данас узмемо „ово“, сутра прескочимо „оно“.

Укус је у сваком случају горак. Стране судије већ одавно не глуме неутралне арбитре, опозиција навија са трибина, власт објашњава да је терен клизав. А Република Српска добија ударац за ударцем. Правни, па политички. Удар који се не мјери само пресудом, него поруком да се о њеним институцијама одлучује углавном без ње. Оно што увијек остаје је питање да ли ћемо наставити да играмо утакмице у којима је резултат унапријед уписан 5:2, или ћемо загаламити јаче и направити терен и амбијент у којем правила игре важе једнако за све. Ово није само пресуда једној влади, него порука цијелој Републици Српској да јој се правни оквир може пресложити без њеног пристанка. Јер „држава“ која пристаје на то да јој судије долазе са стране и пишу резултат ризикује да јој се једног дана одузме и терен.

Ако одговор не буде системска и досљедна борба, удари ће се понављати. Правни и политички. И сваки сљедећи пут биће лакши за извођење, јер ће публика већ бити навикнута. А свако ко се навикне да губи без борбе ускоро престане и да се пита да ли је резултат поштен, јер му више не дозвољавају ни да погледа семафор.

И ако будемо пристајали да је ових пет јаче од два само зато што долази споља, пристајемо да се сведемо на статистику. Република Српска није настала прегласавањем и неће ни опстати ако на прегласавање пристане као на нормално стање. Јер кад 5:2 постане правило, сљедећи пут се можда неће одлучивати о влади, него о томе да ли уопште још имамо право гласа. Онога тренутка када ових 5:2 прихватимо као нормално, прихватили смо и да у Републици Српској одлучују други.

А, држава која пристане на то не губи изборе.

Губи смисао.