ОГЊИШТЕ

Постоје ријечи за које нико не тражи ни значење ни објашњење. Огњиште је једна од тих. Није то ни зид, ни кров, ни димњак.

Огњиште је памћење. Мјесто гд‌је се састају гласови предака, гд‌је се зна ко си и зашто си ту. Зато слоган ЖИВЈЕЋЕ ОГЊИШТЕ не смије и никада не треба да буде маркетиншка досјетка неког ко је у задатак добио да осмисли сценарио за Дан Републике, него завјет.

А, хоће ли огњиште заиста живјети и како?

У овом тренутку Република Српска више него икада личи на кућу око које се стално скупљају они који би да јој мјере темеље, пребројавају цигле и одлучују ко то смије, а ко не смије да пали ватру да живи огњиште. Не престају. Смијењују се којекакви представници, амбасадорске забринутости, резолуције, пресуде и пријетње. Све са истом поруком: огњиште вам је привремено.

Дувају са свих страна вјетрови и стижу јаки удари, али још је опасније оно што тиња. То што је још опасније је незадовољство. Јер како да се народ окупи око огњишта док гледа криминал који се не кажњава, корупцију која се размеће по државним предузећима и персоне у разним институцијама које пречесто служе себи, а врло ријетко народу. Како да се тражи јединство да се очува огњиште када су неки глуви на огорчење оних који једва састављају крај са крајем, док се привилеговани појединци богате без стида. И сви то виде.

Ипак, Република Српска није настала ни на тендерима, ни у канцеларијама, ни на банковним рачунима. Настала је у рововима, на снијегу, у блатњавим чизмама и тихим сахранама. У том огњишту су животи бораца који се док су гинули нису питали хоће ли држава бити савршена него хоће ли је уопште бити. Њихова имена нису фусноте историје, она су темељ. Ко их заборави, гаси ватру на огњишту.

Зато и цијела прича о силом смијењеном Додику није питање једног човјека или једне политиче опције. То је питање принципа. Ако се воља народа може суспендовати декретом онда је огњиште под туђом руком. Кућа у којој други одлучују када ћеш ложити ватру више није твоја кућа.

Ово огњиште Републике Српске данас гори између притисака споља и сумњи изнутра. Између одбране институција и потребе да се и оне очисте. Између јединства али и оправданог бијеса. И баш ту на тој линији одлучује се хоће ли огњиште горјети и живјети или ће остати само хладан пепео сјећања.

Вријеме је да се каже јасно: огњиште се брани правдом која лопове трпа у затвор. Огњиште се не чува корупцијом него одговорношћу. Огњиште не опстаје свађама него јединством око онога што је важније од сваке власти, а то су институције и народна воља.

Огњиште неће живјети само од пароле. Живјеће ако се око њега окупе они који памте жртву, траже правду и знају да се кућа не чува ни продајом ни рушењем изнутра. Огњиште живи док има ко да му чува ватру. А, та ватра не може бити ни страна ни наметнута. Она је само наша. И док год је има Република Српска је обавеза. Она је живо огњиште иако је многи неуморно заливају водом, домаћим немаром, страним декретима, сарајевским жељама и шмитовским потписима.

И сви ти напади треба само да нас подсјете зашто постојимо. Јер јасно је свима да не гаси само туђа рука ватру у огњишту. Заборављамо и ми често да је наложимо. Бахатошћу ситних шићарџија, лошим управљањем, личним интересима локалног карактера умотаним у националну реторику. То су вам највеће пукотине у овом нашем огњишту. Не слабе институције само када их неко напада извана него и зато што их кртице буше изнутра.

А институције су темељ. Без њих је огњиште само дим. Зато јединство није парола за митинге и плакате него услов опстанка. Не јединство у слијепој послушности него у свијести да се држава не чува галамом него одговорношћу. Као и огњиште. Да се не угаси, али и да се од њега кућа не запали.

Дан Републике није само датум. То је подсјећање. На оне којих нема, али и на оне који су данас ту и који имају обавезу да буду достојни оних првих. Република Српска далеко је од савршене, али је наша и као свако огњиште тражи бригу, а не пепељење.

Порука је једноставна и тешка. Ако ми сами угасимо ватру нејединством, немаром, похлепом Шмит и остали Шмитовци неће морати ништа. Ако огњиште будемо чували институцијама, јединством и разумом, неће га угасити нико .

Јер огњиште које живи у народу не руши се декретима. Огњиште се не брани шапатом. Оно се брани истином чак и кад пече. Брани се тиме када се каже: доста је страног туторства али и унутрашње пљачке. Доста је да се огњиште брани паролама, а издаје д‌јелима. Ко заборави борце гаси ватру. Ко пристаје на страну наметнуту вољу и аплаудира док му руше вољом народа изабраног предсједника продаје и кућу и огњиште. Ко краде док се у Републику куне поткопава је изнутра.

И зато ЖИВЈЕЋЕ ОГЊИШТЕ треба да буде више од слогана. Мора да буде завјет: да се Република Српска неће предати пред декретима, али ни опраштати лоповлуке у своје име. Да ће се бранити од напада, али и очистити изнутра. Да неће клекнути пред странцима али ни ћутати пред својим издајницима у скупим одијелима. Огњиште треба чуваре који сједе поред ватре. Треба домаћине. Оне који знају да се кућа не насљеђује него заслужује. И да се Република Српска у аманет оставља само д‌јеци.

Јер ако се ватра угаси нема више ни куће, ни имена, ни права да се питамо ко смо, шта смо и ко смо били.

А, док год гори ово огњиште зна се: оно је наше и неће се дати.

Ово наше огњиште није настало да би га гасили они који га не признају нити да га краду они који се у њега куну. Ово огњиште настало је да траје и живи све док има народа спремног да стане испред њега и каже: овд‌је се ватра не гаси.

Живјеће огњиште.

Дабоме.