СЦЕНАРИСТИ И РЕЖИСЕРИ

Ако је политика позоришна представа, како многи воле рећи, онда је ова наша ушла у фазу тешке импровизације, али са озбиљним и све гласнијим суфлерима. Ако је политика филм, како опет неки воле рећи, ту нико не жели да буде статиста. Сви хоће да пишу, режирају и, по могућности, да играју главне улоге. Зато често и добијемо пројекте без правог продуцента, са вишком ега и мањком смисла.

Завјеса се подигла оног тренутка када је СДС, онако као из ведра неба, потпуно мирно саопштио да је предсједнички кандидат за изборе који слиједе Бранко Блануша. Игноришући тако чињеницу да су дирнули у туђи сценарио. Није проблем у имену. Проблем је у сценарију. Како рече Драшко Станивуковић, лидер покрета који се више врти у круг него што се креће, проблем је у „бањалучком сценарију“. Јер Драшко Станивуковић не воли када му се неко петља у радњу без консултација.

Станивуковић је негдје између двије конференције и три статуса на мрежама изгледа схватио да СДС ову представу режира и снима без њега у главној улози. А, Станивуковић никако не воли епизоде.

Он воли крупни кадар, рефлекторе и нарацију у првом лицу једнине. Станивуковић воли да буде главни глумац и режисер, а понекад и сценариста који једини има право на импровизацију.

Зато је Блануша постао више од кандидата. Постао је окидач. Не политички, већ емотивни, онај што му је ударио на сујету. Блануша је постао симбол увреде, не политичке него личне. А кад Станивуковићу повриједите сујету, тад сценарији прелазе у драму.

СДС је, по старом добром обичају, покушао да покаже озбиљност. Објавили су Бланушино име и рекли „идемо даље“ и, наравно, као и обично помислили да је то довољно. Врло неопрезан и непромишљен сукоб са Станивуковићем, који је, не заборавимо, подржао Бланушу у кључном моменту, не очекујући очито такав Бланушин изборни скор.

Не рачунају да у Бањалуци политика не игра шах него ријалити. А у ријалитију се сценарији пишу у ходу, савези трају краће од прес-конференције на којој се објављују, а увријеђеност је политичка валута.

Да заплет буде још драматичнији и потпун, побринуо се Дејан Којић, који је хитно затражио да Станивуковић закаже састанак Покрета , и то због потеза СДС-а. Хитно, јер се у овој представи састанци заказују тек кад се одлуке већ пусте у етер. То је тај нови политички метод: прво саопштење, па дијалог. Ако буде времена. То вам је опозиција: ансамбл без режисера, али са вишком амбиције.

У овим политичким представама често се негдје у позадини кадра појави и Београд. Некад као продуцент, некад као савјетник, а некад само као онај тихи глас суфлера који каже: ово преправи, ово избаци, ово остави. Утицај се не види баш увијек, али се осјети — у избору кадрова и тајмингу одлука, у томе ко добија главну, а ко споредну улогу.

Истовремено се о неким „бањалучким сценаријима“ без длаке на језику огласила и Сања Вулић. Без увијања је сасула у етер оно што сви знају, али о чему се у њеној партији у јавности ћути - то да су се поједини коалициони партнери и градски функционери у Бањалуци умислили, уљуљкали и да ништа нису испоштовали. Није ту било ни метафоре ни рукавица. Била је то дијагноза јавно изречена без анестезије за оне којима је упућена. А, боме, их се доста пронашло. Јер кад страначки систем не закаже, мора то једном неко да каже наглас. Иако ће се баш онај коме је упућен правити да није чуо. То је тај бањалучки сценарио. Речен по добојски.

И ту је можда највећа иронија. Сви се понашају као да контролишу причу, а заправо су заробљени у њој. Јер кад политика постане сценарио без јасног краја и поруке, једино је сигурно да ће се иста сцена на истом мјесту понављати безброј пута, само са све мање стрпљења и још више сујете.

Док се опозиција бавила ко је кога прескочио власт је обиљежила 100 дана владе.

Одличан сценарио и режија ове политичке ретроспективе.

Округла цифра довољно велика за до сада невиђену прес-конференцију, али још увијек довољно мала да се много тога не мора објашњавати. У тих сто дана стало је много ријечи, резултата, планова, али и озбиљна количина увјеравања да је та стабилност сама по себи успјех.

Све је било под контролом. Поруке одмјерене, а одговорност пажљиво распоређена.

До детаља осмишљени и сценарио и режија. Тон озбиљан, министри замишљени, премијер оптимистичан и даље држи клапу и виче: акција. Сви су у улози одговорне власти. Неке су сцене већ унапријед снимљене, неким се завршетак пише ван овог сета, али оптимизма не мањка. Иде други чин.

И тако, одавно је ово све овдје престала бити борба идеја -то је борба сценариста. Завршница је увијек резервисана за публику. За народ који гледа исте представе са истим глумцима годинама, са истим заплетом и неизвјесним расплетом. Свака нова сезона обећава преокрет, сценарио се мијења, али глумци исти.

Завјеса и даље остаје подигнута. Публика ионако већ зна крај, као и то да се лоша представа може погледати само једном.

Тренутно је пауза.

Спремите се за други чин.