АРШИНИ

Кажу да су аршини универзални. Једнаки за све. Тако би бар требало да буде. Као закон гравитације. Само што код нас јабуке не падају исто. Неке падају на земљу, а неке падају у заборав. Зависи са чијег су дрвета.

У Широком Бријегу одржан је концерт Марка Перковића Томпсона. Маса, заставе, еуфорија. У ваздуху величање усташтва и добро познати поклич „За дом спремни“. И ником ништа. Тишина. Мук. Институционални зен. Нема саопштења, нема саблазни, нема хитних сједница у Сарајеву и оштре реакције из Федерације. Нема забринутости Кристијана Шмита. Из Европске Уније нико ни главом да заврти. Једноставно ништа. Ваљда је то што смо видјели и чули по ко зна који пут на концерту истог извођача али овог пута у Широком Бријегу фолклор. Традиција. Можда и туристичка понуда.

А, само неколико седмица прије један Србин осуђен је на три године затвора јер је на митингу опозиције подигао фотографије Ратка Младића и Радована Караџића и замисилите још на све то три прста. Тада је настала узнемиреност свих оних што на „за дом спремни“ ћуте. Настала је морална паника. Оштра порука. Забринутост . Цивилизација на ивици амбиса. Е, то су вам ти аршини, драги моји. И то дупли. Тако се мјери туђим аршином.

Кад један подигне три прста и фотографију то је говор мржње.

Кад други пјева то је умјетнички израз. Кад један слави то је пријетња. Кад онај други кличе то је носталгија.

А, ми би ваљда требало да се правимо да не видимо разлику. Да ћутимо. Да климамо главом и будемо „конструктувни“. Јер изгледа се подразумијва да се одрекнеш сопственог достојанства да би други сачували своје лицемјерје.

Оно лицемјерје које нас попријеко гледа и што Република Српска и Србија заједно обиљежавају Сретење. Дан када су се ломиле сабље и писали устави. Дан када су наши преци бирали слободу умјесто подаништва. Дан када је идентитет био питање опстанка, а не твитер статуса. И гле опет истог чуда. Када Срби обиљежавају свој празник то је увијек провокација. Када „они неки тамо други“ славе симболе под којима су Срби страдавали, то је изгледа културни догађај.

Е, то су вам аршини. Дупли. Најгори.

Борба за српски идентитет траје вијековима. Није почела јуче на ово заједничко Сретење нити ће заврштии сутра. Водила се под туђим царствима, под санкцијама, под оптужбама, под пресудама и увијек је имала исту суштину, а то је право да будеш оно шти јеси без да ти неко мјери патриотизам туђим аршином.

Данас нас о толеранцији подучавају они који селективно чују, селективно виде и селективно суде. Они исти који ће сатима анализирати једну фотогтафију, али зато неће чути хиљаде гласова који кличу и скандирају пароле и покличе најмрачнијих поглавља историје.

Зато нас и ово Сретење подсјећа да се држава и идентитет не добијају на поклон. Бране се достојанством и јасним ставом. Не мржњиом него принципом: или закон важи за све или није закон. Јер ако је „за дом спремни“ фолклор онда је и свака друга историјска референца историја. Ако је једна фотографија и три прста злочин за тамницу, онда је и овај поклич злочин. Све друго није правда.

А, аршини? Ако ћемо о аршинима, онда да будем брутално искрена.

Проблем никада није у мјерама. Проблем је у мјеритељима. Јер када правда има националност, онда то више није правда него политика. Када се мјери селективно онда то више није ни закон него порука. А порука гласи: неки могу све, а неку морају да ћуте. Е, па не иде то тако.

Срби су преживјели царства, забране, анатеме. Преживјели су и туђе аршине. И дупле и тродупле. Оно што никада нису прихватили и неће је да им неко одређује колико смију да воле своје име, своју цркву, свој празник, своју историју.

Зато је Сретење подсјетник. Да се идентитет никоме не извињава. Да се достојанство не преговара. Да се право на постојање не мјери туђом савјешћу па ни туђим аршинима. Ако је принцип универзалан нека буде за све. Ако није. онда ми немојте причати о Европи, о вриједностима и цивилизацији, јер цивилизација почиње тамо гдје престају дупли аршини. Све док су аршини у рукама оних који мјере по дневно политичкој потреби биће и отпора. Не мржње, него усправног става. Јер народ који зна ко је, не можеш ућуткати. Можеш га оспорити, можеш га кажњавати, можеш га игнорисати али га не можеш мјерити погрешним аршином.

И можете се правити да нисте чули пјесму из Широког Бријега. Да нисте видјели иконографију од које се леди крв у жилама сваком ко имало памти.

Доћи ће једном, вјерујем, ред да се сви поредамо под исту и праву мјеру.

До тада ће и даље безбрижно пјевати они који зло мисле, а ови што мјере дуплим аршинима правиће се глуви. Јер не смета овима што мјере ни пјесма. Не смета им ни фотографија. Не смета им ни поклич.

Смета им само ко то изговара. Јер проблем никада није био у ријечима. Проблем је што једни имају дозволу, а други одмах добију пресуду.

Ако је закон светиња нека буде светиња за све. Ако је историја терет нека буде терет за све. Ако су симболи опасни нека буду опасни за све. Али ако су вам аршини савитљиви, онда немојте говорити о правди. Ако су критеријуми политички, онда немојте говорити о цивилизацији и о Европи. Јер Европа без једнаких правила није вриједност, нити је правда без једнакости правда.

А, држава у којој се мјери по потреби није држава него пројекат. Не можете заувијек мјерити погрешним аршином. Јер сваки аршин који се савија данас сутра ће се сломити.

А, када се једном сломи, више нико неће вјеровати у мјеру.

Мада је давно превршила.