Pasoš bez graničnog prelaza

Kada se Bošnjacima ukaže na činjenicu da Bosna i Hercegovina u praksi nije funkcionalna država, glavni refleksni kontraargument najčešće glasi: „A čiji pasoš imate?“. Ovih dana, kada se urušio most preko kojeg se s tim istim pasošem najviše prelazila granica, urušeni prelaz na Savi u Gradišci postao je savršena slika onoga što BiH suštinski jeste. Političkom Sarajevu je očigledno draža iluzija o državnosti spakovana u korice pasoša, pa makar s njim fizički i ne mogli nigdje otputovati.

Činjenica da se privremenom odlukom Ministarstva bezbjednosti morao otvoriti novi prelaz, ne govori da država funkcioniše, nego se samo potvrđuje da ovdje ništa ne radi planski, već se nešto pokrene tek kada se nešto doslovno uruši. I da “državu” moraju spašavati opet oni koji su najviše optuživani da je ruše.

A boljeg oličenja te “države” koja postoji samo da bi trenirala strogoću nad realnim životom nema od Zijada Krnjića. Zajedljivo primitivan, glupo uporan i potpuno operativno sljep, Krnjić je najbolji nusproizvod onih politika kojima je važnija forma bez ikakve funkcije, ne bi li se nekako samoproglasili “državotvornim” narodom, nego funkcionalno društvo. Dok se svakodnevno kunu u snagu institucija i ispaljuju prazne patriotske floskule, ta zajednička kuća počiva na konstantnom blokiranju sopstvenih građana.

Ipak, u jednoj stvari takvoj bošnjačkoj politici, pa i samom Krnjiću, mora se priznati uspjeh - to je istrajnost. Nešto što srpski političari, na sopstvenu štetu, hronično nemaju. Bošnjački funkcioneri su spremni da izazovu potpuni kolaps na granicama, da mjesecima drže privredu u blokadi, samo da bi istjerali svoj narativ. S druge strane, Banjaluka prečesto popušta na prvi nagovještaj medijske bure ili pritiska.

Tako je, potpuno neshvatljivo, Vlada Republike Srpske nedavno povukla prijedlog da inostrani penzioneri plaćaju 10 odsto poreza na svoje penzije. Iako su ti ljudi sve vrijeme u očigledno povlašćenom položaju naspram domaćih radnika koji su ovdje krvarili za svoju starost, populistički strah je prevagnuo. Strah od toga da će populisti jahati na toj temi u izbornoj godini i nanijeti trenutnu političku štetu, pokazao se jačim od želje da se sistem uredi pravedno i kako treba.

Sjetimo se, uostalom, i vječitih saga oko neusvajanja budžeta BiH. Svaki put kada bi došlo do blokade, srpski predstavnici bi na kraju ustuknuli. Objašnjenje je uvijek bilo defanzivno i socijalno obojeno: „Da ne ostavljamo ljude bez plata“. Brinulo se, dakle, o zaposlenima u zajedničkim institucijama iz svih naroda, dok se istovremeno zažmirilo na činjenicu da se tim istim budžetom podmazuje nakaradna diplomatija pod Dinom Konakovićem i neustavno pumpa novac za Oružane snage BiH. Mi smo glumili konstruktivnost i brigu, a zauzvrat smo sopstvenim rukama jačali BiH.

Za to vrijeme, jednog Zijada ne zanimaju kilometarske kolone, ekonomski gubici, niti trenutni bijes javnosti. On za svoju zamišljenu agendu ide do kraja.

Baš na ovakvim primjerima se, korak po korak, i gradi bošnjačka vizija BiH.

Paradoks je što ona izranja iz potpune trulosti i disfunkcije sistema, ali opstaje jer ima političku volju koja ne uzmiče. Kamo sreće da su srpski političari u proteklih trideset godina imali tako konzistentan i beskompromisan pristup. Da jesu, možda bi nezavisnost Republike Srpske danas bila realna politička činjenica, a ne samo retorička alatka za izbore.

Ovako, naš domet ostaje kukanje i kritikovanje Krnjića što blokira državu u koju se kune, dok paralelno propuštamo prilike da sistemski pojačamo poziciju Republike Srpske. A prilika je i previše. Šteta što nema ko da ih iskoristi.